Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijano rešenje u granicama propisanim odredbom člana 408. u vezi sa članom 420. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...87/18) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja su revizijski navodi o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi sa članovima 294, 295, 306. i 312. ZPP, jer je drugostepeni sud odlučivao bez rasprave, pa povrede nisu učinjene pred drugostepenim sudom, iz kog razloga bi se revizija mogla izjaviti na osnovu člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se navodima revizije ukazuje, nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju mal. BB rođena je u braku tuženih VV i GG, dana ... . godine i u matičnu knjigu rođenih na osnovu člana 45. stav 1. Porodičnog zakona, kao otac deteta upisan je tuženi GG. Tužilac je nakon rođenja deteta, zatražio DNK analizu koja je urađena prema uzorcima uzetim 03.09.2012. godine i prema izveštaju o utvrđivanju očinstva od 04.09.2012. godine, utvrđeno je da se na osnovu dobijenih rezultata zaključuje da osoba čiji je uzorak obeležen sa “AA” jeste biološki otac osobe čiji je uzorak obeležen sa “dete”.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, polazeći od ovako utvrđenih činjenica nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo iz člana 252. stav 4. Porodičnog zakona, kada su zaključili da tužba u ovoj parnici nije podneta blagovremeno, s obzirom da je istekao subjektivni rok predviđen zakonom za njeno podnošenje.

Porodični zakon u članu 252. stav 4. propisuje da muškarac koji tvrdi da je otac deteta može podneti tužbu radi osporavanja očinstva muškarcu koji se po ovom zakonu smatra ocem deteta u roku od godinu dana od dana saznanja da je on otac deteta, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta. Subjektivni rok za podnošenje tužbe za osporavanje očinstva muškarcu koji se po ovom zakonu smatra ocem deteta (član 45. stav 1. Porodičnog zakona), počeo je da teče u konkretnom slučaju od momenta saznanja tužioca za rezultate veštačenja DNK analize (04.09.2012. godine), koje je tužilac po sopstvenoj inicijativi uradio i taj rok od godinu dana je istekao pre podnošenja tužbe u ovoj parnici (tužba je podneta 01.03.2017. godine).

Navodi revizije kojima se ukazuje da se navedeni DNK nalaz ne može uzeti kao relevantan za početak subjektivnog roka za podnošenje tužbe, jer „DNK Centar za genetiku“ ne garantuje identitet osoba koje se testiraju, zbog čega tužilac nije imao potpunu izvesnost o činjenici da je on otac maloletnog deteta, isticani su i u žalbi i bili su predmet pravilne ocene drugostepenog suda. Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz odredbe člana 252. stav 4. Porodičnog zakona, koja govori o trenutku saznanja tužioca da je on otac deteta, a ne o potpunoj izvesnosti o očinstvu, jer se isključivo pravnosnažnom presudom može utvrditi da muž majke nije biološki otac deteta i utvrditi očinstvo muškarca koji tvrdi da je otac deteta. Ovo jasno proizilazi iz odredbe član 56. stav 1. i 2. navedenog zakona, po kojoj očinstvo muškarca koji je upisan u matičnu knjigu rođenih kao otac deteta - može biti osporeno, s tim da pravo na osporavanje očinstva imaju: dete, majka, muž majke i muškarac koji tvrdi da je otac deteta ako istom tužbom traži i utvrđivanje svog očinstva.

Pravilno je stanovište drugostepenog suda da u konkretnom slučaju, odbacivanjem tužbe kao neblagovremene, nisu povređena prava deteta na očuvanje identiteta, biološkog porekla i porodičnih veza, jer prema odredbama člana 251. stav 1. i 252. stav 1. Porodičnog zakona, dete može podneti tužbu radi utvrđivanja, odnosno osporavanja očinstva bez obzira na rok. Neosnovano se revizijom ukazuje na usko tumačenje zakonske norme i onemogućavanje stranama u postupku da ostvare svoja prava i to pravo deteta da zna svoje poreklo, kao i pravo tužioca da ne bude lišen roditeljskog prava, pozivanjem na povredu člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. U praksi Evropskog suda za ljudska prava izražen je stav da ograničenja ličnog prava na poštovanje privatnog života mogu biti opravdana uzimanjem u obzir pravne sigurnosti u porodičnim odnosima, pa vremenski rok od godinu dana od dana saznanja da je otac deteta (subjektivni rok), u okviru koga muškarac koji tvrdi da je otac deteta može podneti tužbu, služi pravnoj sigurnosti u porodičnim odnosima i po pravilu interesima deteta, naročito što dete može izvan tog zakonskog roka, podneti tužbu radi utvrđivanja, odnosno osporavanja očinstva bez obzira na rok. Ukazivanje revidenta na odluku Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Doktorov protiv Bugarske (Predstavka broj 15074/08, Presuda od 5. aprila 2018), ne može biti relevantno u konkretnom slučaju, jer su okolnosti tog slučaja drugačije u pogledu zakonskog ograničenja mogućnosti podnosioca predstavke da osporava očinstvo.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. ZPP.

Zahtev tuženih za naknadu troškova povodom odgovora na reviziju, odbijen je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić