Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20) pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, u smislu člana 407. stav1. tačka 2. i tačka 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu zaključenog aneksa ugovora o radu broj .. od 01.07.2008. godine, gde je radila na poslovima – viši saradnik prodaje servisa, u ekspozituri .. u ... . Sporazumom o prestanku radnog odnosa broj .. od 16.05.2018. godine tužilji je prestao radni odnos shodno članu 175. stav 1. tačka 3. i članom 177. Zakona o radu, a u sporazumu je, između ostalog, konstatovano da je tužilja pre nego što je potpisala sporazum upoznata sa svojim pravima i posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Pre zaključenog sporazuma tužilja je putem e-maila pozvana na sastanak 16.05.2018. godine u 15.00 časova, radi analize radnih obaveza, a sastanku su prisustvovali regionalni direktor, direktor pravne službe, direktor kadrovske službe i direktor sektora za poslovanje sa stanovništvom. Na sastanku je tužilji predočeno da je tokom nagradne igre koju je organizovao tuženi (putovanje u Pariz za dve osobe i odlazak na teniski turnir na Rolan Garrosu) tužilja zloupotrebila svoja ovlašćenja na način bliže naveden u obrazloženjima prvostepene i drugostepene presude, te da je zbog postojanja sumnje u regularnost nagradne igre tuženi izvršio proveru nagradnog takmičenja od momenta izdavanja master kartica dobitnicima nagrade, transfera i uplata koje su vršili, pa je utvrđeno da je tužilja u svom posedu imala master kartice dva dobitnika i sama, bez njihovog prisustva u više navrata vršila uplate na njihove račune. S obzirom da je tužilja bila izuzetan i vredan radnik, a da je zbog težine zloupotrebe i pooštrene procedure u vezi odnosa banke i klijenta tužilji svakako sledio prekid radnog odnosa, tuženi je pristao da umesto otkaza radnog odnosa sa tužiljom zaključi sporazum o prestanku radnog odnosa, te je u saglasnost obe parnične stranke, na navedenom sastanku, zaključen i potpisan osporeni sporazum.

Tužilja je tražila da se poništi sporni sporazum jer joj je prilikom potpisivanja predočeno da će se protiv nje podneti krivična prijava, pa je tužilja iz straha i uz pretnje potpisala sporazum.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je potvrdio prvostepenu presudu, a razloge drugostepenog suda u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Ovo zato što je u postupku na pouzdan način utvrđeno da prilikom potpisivanja sporazuma o prestanku radnog odnosa na strani tužilje nije postojala mana volje, da je njena izjava o prestanku radnog odnosa data dobrovoljno, bez prinude i pretnje, da je tužilja ovaj sporazum svojevoljno potpisala, a tuženi ničim nije doveo u zabludu tužilju povodom postojanja razloga zbog kojih je došlo do sporazumnog prestanka radnog odnosa.

Članom 177. Zakona o radu propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pismenog sporazuma poslodavca i zaposlenog, kao i da je pre potpisivanja sporazuma poslodavac dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

U sporazumu, koji je tužilja svojevoljno potpisala, je navedeno da je tužilja upoznata sa svojim pravima i posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti, pa pošto tužilja nije dokazala da je sporazum potpisala iz straha i uz pretnje, odnosno da je prilikom zaključenja navedenog sporazuma kod tužilje bilo mana volje, revizija tužilje je odbijena, kao neosnovana.

Suprotno navodima revizije, u postupku je utvrđeno, a što proizlazi iz iskaza saslušanih svedoka koji su prisustvovali sastanku održanom 16.05.2018. godine, da je tužilji predočena zloupotreba ovlašćenja tokom pomenute nagradne igre i da je tužilja bila svesna zloupotrebe i posledica iste, te da je svojevoljno pristala da zaključi sporazum o prestanku radnog odnosa sa tuženim. Činjenica da je protiv tužilje kasnije podneta krivična prijava zbog osnovane sumnje da je učinila krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. KZ, koja je odbačena, ne utiče na zakonitost zaključenog sporazuma, jer tužilja, kao što je već rečeno, nije dokazala da je prilikom zaključenja sporazuma kod nje postojala bilo koja mana volje iz člana 60. Zakona o obligacionim odnosima.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi revizije kojima se ukazuje da je tuženi bio dužan da pismenim putem obavesti tužilju, pre potpisivanja sporazuma, o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Ukoliko je i postojao ovakav propust tuženog, to bi bio razlog za eventualnu naknadu štete tužilji zbog takvog propusta.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti razlozi nisu posebno obrazloženi.

Tužilja u revizijskom postupku nije uspela, zbog čega nema pravo na troškove revizijskog postupka, koje je tražila i opredelila, a u smislu člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić