Istom presudom oštećena BB je upućena da svoj imovinskopravni zahtev ostvari u parničnom postupku. Okrivljeni je oslobođen plaćanja troškova krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tač. 1) do 6) i tačka 9) ZKP, kao i nagrade za sudkog veštaka i sudskog paušala i određeno je da isti padaju na teret budžetskih sredstava suda. Okrivljeni je obavezan da oštećenoj BB naknadi troškove krivičnog postupka na ime nagrade i nužnih izdataka njenog punomoćnika - advokata, a o čijoj visini će sud odlučiti posebnim rešenjem u smislu člana 262. ZKP.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu 12Kpo3 17/19 od 05.02.2020. godine u stavu II izreke ispravljena je presuda Višeg suda u Beogradu 12KPO3 br.17/2019 od 30.12.2019. godine, tako što na drugoj strani presude u delu izreke u 24 redu umesto „dečaka“ treba da stoji „dečko“ i na strani 3 u 9 pasusu iza reči „nagrada za sudskog“ dodaje se „veštaka“, dok je u ostalom delu presuda ostala neizmenjena.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1-Po3 7/20 od 15.06.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA - advokata Dalibora Katančevića i potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu 12KPO3 br.17/2019 od 30.12.2019. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Dalibor Katančević, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da preinači presudu Apelacionog suda u Beogradu Kž1-Po3 7/20 od 15.06.2020. godine tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ, kao i da obavesti branioca o sednici veća ukoliko smatra da bi to bilo od značaja za donošenje odluke.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je okrivljeni pobijanom pravnosnažnom presudom oglašen krivim za radnje za koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, obzirom da je u vreme donošenja drugostepene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1-Po3 7/20 dana 15.06.2020. godine za sve radnje koje su okrivljenom stavljene na teret preciziranim optužnim aktom javnog tužioca od 14.10.2019. godine (radnje od neutvrđenog dana tokom marta meseca 2014. godine, od dana 01.04.2014. godine, dana 09.04.2014. godine i dana 13.06.2014. godine), osim za radnju koja se odnosi na poruku okrivljenog upućenu svedoku VV dana 24.01.2015. godine putem društvene mreže Facebook, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Naime, kako je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je propisana kazna zatvora od 3 meseca do 3 godine, to apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja za ovo kriivčno delo nastupa protekom 6 godina od dana preduzimanja inkriminisanih radnji.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, po nalaženju ovoga suda, u konkretnom slučaju nije došlo do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je okrivljeni AA optužen i pravnosnažno oglašen krivim. Ovo sa razloga jer je okrivljeni u konkretnom slučaju optužen i oglašen krivim za jedno krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ, a ne za produženo krivično delo, pa kako je izrekom presude utvrđeno da je krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ izvršeno tokom 2014. i 2015. godine, tačnije od marta meseca 2014. godine do 24.01.2015. godine, to se, imajući u vidu vreme izvršenja krivičnog dela, visinu zaprećene kazne za predmetno krivično delo i rokove zastarelosti za isto, neosnovano zahtevom branioca okrivljenog ukazuje da je u konkretnom slučaju došlo do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za predmetno krivično delo.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, isticanjem da su pobijane pravnosnažne presude isključivo zasnovane na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati i to na „skrin šotovima“ koji se nalaze u spisima predmeta sa datumima 09.04.2014. godine, 13.06.2014. godine i 24.01.2015. godine i sadržini istih. Po stavu branioca „skrin šotovi“ ne mogu biti korišćeni kao dokaz u krivičnom postupku iz razloga jer se ne radi o fotografijama, već isti samo predstavljaju odštampan tekst u crno-beloj boji na papiru A4 formata, a za koji punomoćnik oštećene tvrdi da je snimak ekrana telefona svedoka GG, DD i VV, pri čemu originali istih ne postoje i nije ih sačinila policija na osnovu naredbe suda, već ih je odštampala sama oštećena i predala sudu.

Na istu povredu odredaba krivičnog postupka branilac okrivljenog AA - advokat Dalibor Katančević je ukazivao u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude Višeg suda u Beogradu 12KPO3 br.17/2019 od 30.12.2019. godine, a koje žalbene navode je Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni ocenio neosnovanim, prihvatajući razloge prvostepenog suda date na strani 32 obrazloženja prvostepene presude, i o tome na strani 4 stavovi 2 i 3 drugostepene presude Kž1-Po3 7/20 od 15.06.2020. godine izneo jasne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Pored toga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, odštampani tekst poruka upućenih od strane okrivljenog navedenim svedocima (skrin. šotovi) ustvari predstavlja sastavni deo iskaza ovih svedoka, koji su svojim iskazima datim na glavnom pretresu potvrdili autentičnost navedenih poruka, zbog čega su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti o nezakonitosti ovih dokaza, ocenjeni neosnovanim.

Osim toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, isticanjem da delo za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim nije krivično delo, jer izreka prvostepene presude ne sadrži bitno obeležje bića krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 2. u vezi stava 1. KZ, zbog čega je sud trebalo da okrivljenog oslobodi od optužbe. Naime, kako se u poslednjem izmenjenom optužnom aktu javnog tužioca od 14.10.2019. godine i u izreci presude navodi samo da je okrivljeni ugrozio sigurnost oštećene BB, ali se ne navodi da je to učinjeno pretnjom da će se napasti na život ili telo oštećene ili njoj bliskog lica, to, po stavu branioca, nedostaje radnja kao bitno obeležje krivičnog dela.

Isti navodi istaknuti u žalbi branioca okrivljenog AA - advokata Dalibora Katančevića bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Beogradu koji je u ovom krivičnom postupku postupao u drugom stepenu po žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv prvostepene presude Višeg suda u Beogradu 12KPO3 br.17/2019 od 30.12.2019. godine. Apelacioni sudu u Beogradu kao drugostepeni je ove navode ocenio neosnovanim i o tome na stranama 3 i 4 stav 1 drugostepene presude Kž1-Po3 7/20 od 15.06.2020. godine izneo jasne i argumentovane razloge, koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Takođe, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, isticanjem da je odlukom o krivičnoj sankciji, i to vezano za opozivanje okrivljenom uslovne osude i upućivanje na izdržavanje kazne zatvora ukoliko prekrši izrečenu mu meru zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenom, povređena odredba člana 69. KZ. Naime, kako je odredbom člana 69. KZ propisana mogućnost za opozivanje uslovne osude samo u slučaju neispunjenja neke od obaveza iz člana 65. stav 2. KZ, a odredbom člana 65. stav 2. KZ je propisano opozivanje uslovne osude isključivo u slučaju kršenja obaveza određenih činjenja, a ne i kršenja zabrana utvrđenih u izrečenim merama bezbednosti, to je, po stavu branioca, nepravilna i nezakonita odluka suda vezano za mogućnost opozivanja okrivljenom izrečene mu uslovne osude.

Žalbom branioca okrivljenog ukazivano je i na ovu povredu krivičnog zakona, pa kada se ima u vidu da je Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni o tome izneo razloge na stranama 6 i 7 drugostepene presude Kž1-Po3 7/20 od 15.06.2020. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu branioca okrivljenog, a koje razloge Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne, to na njih u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Pored toga, imajući u vidu da je odredbom člana 65. stav 2. KZ, između ostalog, predviđeno i da sud može u uslovnoj osudi odrediti da će se kazna izvršiti i ako osuđeni u određenom roku ne ispuni druge obaveze predviđene u krivičnopravnim odredbama, to, dakle, sud u konkretnom slučaju svojom odlukom vezano za opozivanje uslovne osude zbog neispunjenja određene obaveze, a koja obaveza je predviđena krivičnopravnim odredbama, nije povredio odredbu člana 69. KZ.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu odbačen je kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva, kao razlog njegovog podnošenja, navodi povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, isticanjem da se u radnjama okrivljenog ne stiču obeležja predmetnog krivičnog dela za koje je oglašen krivim, već eventualno obeležja krivičnog dela proganjanje iz člana 138a KZ. Međutim, branilac ovu povredu zakona, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, suštinski obrazlaže tako što osporava činjenično stanje koje je utvrđeno u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza i iznošenjem sopstvenog zaključka da tekst poruke upućene svedoku VV dana 24.01.2015. godine putem društvene mreže Facebook, a koja poruka se odnosi na oštećenu BB, ne predstavlja ozbiljnu, stvarnu i konkretnu pretnju da će se napasti na život i telo oštećene, već da se radi samo o psovkama, pri čemu po braniocu nije ni dokazano da je oštećena ikada saznala za tu poruku, kao i da je okrivljeni istu poslao, a koja ocena izvedenih dokaza je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim presudama.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 439. tačka 2. ZKP), dok suštinski ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1), člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Dalibora Katančevića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na ove povrede odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                          Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                              Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić