Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su zaključile i pred sudom overile Sporazum o konstituisanju stvarne službenosti Ov.br. .../... od 26.01.2010. godine, kojim su predvidele da tuženi uz pomoć svojih izvođača, upotrebom neophodnog oruđa, alata i mašina, postavi cevi stranom bližom do reke Studenice, na kp.br. ..., ..., ..., ..., ..., .../..., .../... i ..., kao poslužnih dobara, za potrebe odvođenja vode trasom koja odgovara tehničkim uslovima postavljanja cevovoda u mini hidroelektranu, kao povlasnog dobra. Sporazum je zaključen bez naknade, a u ime tuženog ga je po ovlašćenju potpisao njegov otac. Tužiocu je kao i ostalim potencijalnim vlasnicima poslužnih dobara usmeno obećano snabdevanje strujom sa buduće mini hidroelektrane. U katastarskom operatu tužilac se vodio kao vlasnik navedenih parcela, međutim, za neke od parcela obuhvaćenih sporazumom nisu izvršene promene vlasništva u javnim knjigama. Parcela kp.br. ... KO ... je po ugovoru o trampi još od 2002. godine bila u svojini tužiočevog brata VV, koji je na toj parceli izvodio i određene građevinske radove, a po ugovoru o doživotnom izdržavanju od 24.12.1988. godine, zaključenom između tužioca kao davaoca izdržavanja i njegovog oca GG, kao primaoca izdržavanja, predviđeno je da polovina kp.br. ..., ..., ..., ..., .../..., .../... i ... KO ... nakon smrti primaoca izdržavanja pripadne tužiocu, pa su samo delovi tih parcela bili u vlasništvu tužioca. Navedene činjenice bile su poznate i ocu tuženog prilikom potpisivanja sporazuma, pa je tuženi od tužiočevog brata DD zatražio saglasnost za konstituisanje službenosti preko parcela u njegovom posedu, ali je tužiočev brat odbio da mu da saglasnost. Takođe, ni od ostalih vlasnika susednih parcela tuženi nije dobio saglasnost za postavljanje cevovoda a prolaz preko istih bio je neophodan za realizaciju službenosti predviđene spornim sporazumom.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kraljevu P. 443/12 od 25.04.2016. godine, donetom u ovom sporu, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je sporazum o konstituisanju službenosti ništav pravni posao i da ne proizvodi pravno dejstvo jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 103. stav 1. ZOO.

Tužilac je eventualnim tužbenim zahtevom tražio da se raskine predmetni sporazum na osnovu člana 133. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Nalazeći da tužilac nije dokazao da su posle zaključenja predmetnog sporazuma nastupile neke od okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane ili zbog kojih se ne može ostvariti svrha ugovora, prvostepeni sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi iz navedene zakonske odredbe za raskid ugovora, pa je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Pobijanom presudom drugostepeni sud je ocenio da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, odredbe člana 133. stav 1. i čl. 137.stav 2 Zakona o obligacionim odnosima, pa je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom osporava pobijana presuda ukazivanjem da drugostepeni sud nije na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja na drugačiji način primenio materijlno pravo preinačujući prvostepenu odluku, već je izvršio ocenu dokaza na drugačiji način i na osnovu izmenjenog činjeničnog stanja usvojio tužbeni zahtev, čime je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. pogrešnom primenom člana 394. stav 1. tačka 4. i neprimenjivanjem odredbi člana 383. stav 3. i 4. Zakona o parničnom postupku, a to je bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Navedeno prizilazi iz činjenice da se činjenično stanje iz nižestepenih odluka razlikuje na okolnost da li su se posle zaključenja predmetnog sporazuma o konstituisanju stvarne službenosti promenile okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane ili se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, kao i da li je ispunjenje obaveze jedne ugovorne strane postalo nemoguće zbog događaja za koji ne odgovara ni jedna ni druga strana.

Naime, prema obrazloženju prvostepene presude, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora po članu 124. ZOO jer ne postoji obaveza tužioca koju on mora izvršiti. Takođe, tužilac nije pružio dokaze da su posle zaključenja predmetnog sporazuma nastupile neke okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane ili se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora jer su ugovori o trampi i doživotnom izdržavanju na koje se poziva zaključeni pre zaključenja predmetnog sporazuma.

Pobijanom presudom drugostepeni sud nalazi da je tužilac dokazao svoje činjenične tvrdnje (čl.231. ZPP) da se ne može ostvariti svrha spornog sporazuma zbog okolnosti koje su tužiocu saopštene od strane Republičkog vodoprivrednog instituta da se ne mogu izvoditi radovi pored reke Studenice na navedenim parcelama koje se prostiru pored reke, koja nije u svojini stranaka niti trećih lica, a za koje okolnosti tužilac nije znao u momentu zaključenja sporazuma, pa je očigledno da konkretne okolnosti koje su postojale i u vreme zaključenja predmetnog sporazuma otežavaju ispunjenje obaveza iz zaključenog sporazuma zbog kojih se ne može ostvariti svrha sporazuma. Po pravnom zaključku drugostepenog suda sporazum više ne odgovara tužiočevim očekivanjima jer se ne može postaviti cevovod u mini hidroelektranu sa koje bi se snabdevali strujom ubuduće pa bi bilo nepravilno održati ga na snazi. Na izneti način, po oceni ovog suda, drugostepeni sud je bez otvaranja rasprave izmenio činjenično stanje na osnovu koga je odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva preinačenjem odluke.

Ocenu osnovanosti zahteva za raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti sud mora ceniti u skladu sa odredbama čl.133. i 134. Zakona o obligacionim odnosima, koje regulišu uslove za raskid u slučaju nastupanja promenjenih okolnosti u toku trajanja ugovora. Odredbom člana 133. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, a u jednom i u drugom slučaju u toj meri da je očigledno da ugovor više ne odgovara očekivanjima ugovornih strana i da bi po opštem mišljenju bilo nepravično održati ga na snazi takav kakav je, strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze, odnosno strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine. Prema stavu 2. ovog člana, raskid ugovora ne može se zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći ili savladati. Shodno citiranim zakonskim odredbama, ugovor može biti raskinut ako po njegovom zaključenju, a pre ispunjenja obaveza, nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane (prvi razlog), ili ako se zbog tih okolnosti ne može ostvariti svrha ugovora (drugi razlog), a u oba slučaja u meri koja ugovor izvodi iz sfere očekivanja ugovornih strana i koja, po opštem mišljenju, njegovo održavanje čini nepravičnim, s tim što raskid ne može tražiti strana koja je bila dužna da te okolnosti uzme u obzir još u vreme zaključenja ugovora ili ih je mogla izbeći, odnosno savladati.

U konkretnom slučaju, prema stanovištu drugostepenog suda, ključna okolnost koja je nastupila nakon zaključenja sporazuma o konstituisanju službenosti a koja otežava ispunjenje obaveza iz ugovora odnosno zbog koje se ne može ostvariti svrha ugovora pa on više ne odgovara očekivanjima tužioca, jeste zabrana vodoprivrednog inspektora da tuženi postavi cevi pored reke Studenice prema tehničkim uslovima u vreme zaključenja sporazuma. Međutim, zapisnik vodoprivrednog inspektora na koji se drugostepeni sud poziva, nije izveden kao dokaz u prvostepenom postupku niti je cenjen od strane prvostepenog suda, već je priložen nakon zaključenja glavne rasprave, u jednom od podnesaka koje je tužilac dostavio nakon isteka roka za žalbu, pri čemu je zanemarena odredba člana 372. stav 1. ZPP, prema kojoj, u žalbi ne mogu da se iznose nove činjenice i predlažu novi dokazi osim ako podnosilac žalbe učini verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese, odnosno predloži do zaključenja glavne rasprave. Zapisnik na koji se tužilac poziva sačinjen je 08.06.2001. godine a tužilac nije učinio verovatnim da ga bez svoje krivice nije mogao predložiti do zaključenja glavne rasprave. Osim navedenog, predmetni zapisnik je nečitak i iz njega ne može utvrditi da li i kakva zabrana postoji i šta je naloženo tužiocu, naročito ako se ima u vidu da je tuženi uz reviziju dostavio obaveštenje Republičke direkcije za vode, Odeljenja vodne inspekcije od 10.07.2018. godine, kojim ga obaveštavaju da Vodna inspekcija nije dostavljala nikakvo obaveštenje tužiocu kojim bi bio upozoren da bi postavljanje cevovoda za potrebe mini hidrocentrale uz korito reke Studenice, Rovinskog i Đakovičkog potoka bilo u suprotnosti sa Zakonom o vodama.

Pobijanom presudom nije u dovoljnoj meri ocenjen pravni značaj sadržine ugovornih obaveza jer je obaveza tužioca bila da omogući tuženom postavljanje i nesmetano održavanje cevovoda preko parcela koje su u momentu zaključenja sporazuma bile upisane u javnim knjigama kao njegovo vlasništvo, pri čemu je izvođenje radova od strane tuženog uslovljeno dobijanjem neophodnih dozvola za izgradnju mini hidroelektrane, pa nije razjašnjeno zbog čega je ispunjenje obaveze tužioca otežano i ne odgovara više njegovim očekivanjima, odnosno čini ga nepravičnim, da li je tužilac bio dužan da novonastale okolnosti uzme u obzir u vreme zaključenja ugovora i da li je ispunjenje obaveze jedne ugovorne strane postalo nemoguće zbog događaja za koji ne odgovara ni jedna ni druga strana, što je uslov za primenu čl.137. ZOO.

Kako je zbog učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno pobijana presuda je morala biti ukinuta jer se ne može ispitati ni sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i doneti pravilnu na zakonu zasnovanu odluku.

Sa iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić