Protiv navedenih presuda, pravnosnažnih u osuđujućem delu u odnosu na okrivljenog AA, na osnovu člana 482. i člana 483. stav 1. i 2. ZKP, branilac okrivljenog AA, advokat Jovana Vučković-Pejčić, podnela je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i povrede iz člana 439. tačka 1) i tačka 2) ZKP, u vezi sa odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji podneti zahtev te da pobijane presude ukine i predmet vrati na prvostepeno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Republičkom javnom tužiocu, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP) razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, uz obrazloženje da je pobijanim presudama učinjena povreda člana 5. stav 1. KZ jer je na okrivljenog primenjen zakon koji nije važio u vreme izvršenja krivičnog dela, za koje je osuđen. Mogućnost da lice - kome je faktički povereno obavljanje određenih poslova u pravnom licu, bude krivičnopravno odgovorno je uvedena u Krivični zakonik na osnovu Zakona o Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz decembra 2012. godine koji se primenjuje od aprila 2013. godine, što je nakon vremenskog perioda u kome je utvrđeno da je okrivljeni učinio krivično delo za koje je osuđen.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje kao neosnovane.

Iz spisa predmeta, izreke prvostepene presude proizlazi da je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim za radnje učinjene u periodu od 01.11.2010. godine do 31.01.2012. godine.

Odredbom člana 112. stav 5. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 85/2005 i 88/2005 koji je stupio na snagu 01.01.2006. godine) propisano je da se „odgovornim licem smatra vlasnik preduzeća ili drugog subjekta privrednog poslovanja ili lice u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu kojem je, s`obzirom na njegovu funkciju, uložena sredstva ili na osnovu ovlašćenja, poveren određeni krug poslova u upravljanju imovinom, proizvodnji ili drugoj delatnosti ili u vršenju nadzora nad njima ili mu je faktički povereno obavljanje pojedinih poslova. Odgovornim licem smatra se i službeno lice kad su u pitanju krivična dela kod kojih je kao izvršilac označeno odgovorno lice, a u ovom zakoniku nisu predviđena u glavi o krivičnim delima protiv službene dužnosti, odnosno kao krivična dela službenog lica“.

Ista formulacija propisana je i u svim narednim izmenama Krivičnog zakonika koje su se primenjivale od 11.09.2009. do 05.01.2010. godine, od 06.01.2010. do 31.12.2012. godine, od 01.01.2013. do 31.05.2017. godine i poslednjim izmenama koje se primenjuju od 01.06.2017. godine do danas.

Imajući u vidu napred navedeno, da od vremena izvršenja predmetnih krivičnoprvnih radnji do vremena presuđenja, u navedenom delu, krivični zakon nije izmenjen, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su napred izneti navodi neosnovani, s`obzirom na to da je na predmetne krivičnopravne radnje okrivljenog AA pravilno primenjen zakon te da nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Na istu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP odbrana ukazuje i navodima da se u radnjama okrivljenog AA ne stiču bitna obeležja produženog krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika za koje je oglašen krivim već se eventualno u njegovim radnjama mogu sticati elementi krivičnog dela neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje kao neosnovane, s`obzirom na to da se prema činjeničnom opisu radnji izvršenja predmetnog krivičnog dela u radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna obeležja predmetnog krivičnog dela poreska utaja, kako objektivna, koja se odnose na samu radnju izvršenja okrivljenog, tako i subjektivna - koja se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenog AA, koja predstavljaju zakonska obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. KZ. Samim tim, ovaj sud, nalazi da su neosnovani navodi u podnetom zahtevu da se u radnjama okrivljenog eventualno stiču bitna obeležja krivičnog dela neosnovano iskazivanje iznosa za povraćaj poreza i poreski kredit iz člana 173a Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.

Osim napred navedenog, podnetim zahtevom se ukazuje i na povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP koji predstavlja zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane branioca okrivljenog. Na istu povredu se ukazuje navodima „da je svedok VV inicirala postupke terenske kontrole poreske inspekcije; učestvovala u svim postupcima; da je imala pravo da dokazuje činjenice, dostavlja dokaze i dokumentaciju u skladu sa Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, dok okrivljeni AA nije učestvovao u postupcima terenske kontrole, dakle u njima nije bio stranka, pa korišćenje odluka donetih u poreskom postupku kao dokaza u redovnom krivičnom postupku predstavlja nezakonit dokaz u smislu odredbe člana 16. stav 1. ZKP“.

Iznetim navodima se po oceni Vrhovnog kasacionog suda ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje - član 440. ZKP, koja povreda zakona ne predstavlja zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane branioca okrivljenog, u smislu člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, iz kog razloga je podneti zahtev, u navedenom delu, ocenjen kao nedozvoljen.

Osim toga, podnetim zahtevom branioca okrivljenog se numerički ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ali se ni navedena povreda ne opredeljuje odnosno ne konkretizuje u čemu se ista sastoji.

Kako Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca, vezan razlozima iz člana 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP, te delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kako je to izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP, to znači da sud odlučujući po zahtevu za zaštitu zakonitosti, ukoliko razlozi i povrede zakona nisu izričito navedeni, nema zakonskih ovlašćenja da po službenoj dužnosti tumači i ocenjuje o kojoj se povredi zakona radi, iz kog razloga podneti zahtev, u napred navedenom delu, nema propisan sadržaj.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) i tačka 3) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                        Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                              Bata Cvetković, s,r,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić