Predmet tražene pravne zaštite je zahtev tužilje za utvrđenje da je održajem stekla pravo svojine na nepokretnosti određenoj tužbenim zahtevom, stana broj … koji se nalazi na … br. …/… .

O tom zahtevu sudovi su odlučili primenom odredaba člana 28. stav. 2. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, na osnovu zaključka prvostepenog suda da tužilja nije dostavila dokaze da joj je priznato pravo na adaptaciju zajedničke prostorije - vešernice u stan, da je izvršila adaptaciju zajedničkih prostorija i da je stupila u posed tako izgrađenog stana, kao ni dokaze kojima bi dokazala trajanje državine u periodu od 10 godina (zakonite i savesne), odnosno 20 godina (zakonite), i na osnovu razloga drugostepenog suda - da tužilja nije dokazala da je zakoniti i savestan držalac spornog stana do dana podnošenja tužbe deset godina, odnosno da je svestan držalac stana dvadeset godina, i da nema potpune pasivne legitimacije na strani označenog tuženog, kada tužbom nisu obuhvaćena sva lica imajući u vidu da je na osnovu Konkursa za priznavanje prava na pretvaranje zajedničkih prostorija u stanove na teritoriji Opštine Niš od 31.12.1992. i 1., 2. i 3. januara 1993. godine tačkom III bila predviđena obaveza učesnika konkursa da sa JP Nišstan zaključi Ugovor o obezbeđivanju investiciono – tehničke dokumentacije, kao i da tu prostoriju otkupi od Grada Niša i da je konkurs raspisan od strane organa Grada Niša.

Tužilja je tužbu zasnovala na navodima da je po osnovu Konkursa za priznavanje prava na pretvaranje zajedničkih prostorija u stanove na teritoriji opštine Niš od 31.12.1992. godine, ušla u posed nepokretnosti odnosno vešernice, istu o svom trošku adaptirala i pretvorila u stambeni prostor, koji se sada vodi kao stan br. … … br. … u …, te da je prema podacima RGZ tuženi vlasnik zgrade i time pasivno legitimisan u odnosu na zahtev za sticanje svojine na strani tužilje održajem, s obzirom da je tužilja u nesmetanoj državini, kao savesni i zakoniti držalac navedenog stana duže od 20 godina.

Prema takvom predmetu zaštite koja se tužbom traži i razlozima sudova u izraženim u donetim odlukama o primeni materijalnog prava, odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa o sticanju svojine održajem iz člana 28, nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti postoji potreba ujednačavanja sudske prakse, niti je potrebno novo tumačenje prava, niti revident na takvu potrebu ukazuje navodima revizije. Navodi revizije koji se tiču povreda odredaba parničnog postupka i činjeničnog stanja nisu od značaja za ocenu o izuzetnoj dozvoljenosti revizije. Stoga nisu ispunjeni uslovi za izuzetnu dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 404. stav 1. ZPP, te je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno kao u prvom stavu ovog rešenja, tako što nije dozvoljeno da se odlučuje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i našao da revizija tužilje nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilja je tužbu podnela 03.02.2017. godine. Vrednost predmeta spora je 1.000.000,00 dinara, što je dinarska protivvrednost 8.863,56 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (1 evro = 124,0147 din). Dakle, kako vrednost predmeta spora pobijane pravnosnažne odluke ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, izjavljena revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u drugom stavu izreke ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić