U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Marine Milanović, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz ... i VV iz ..., čiji su punomoćnici Goran Stamenić, Milan Jovanović i Miloš Korićanin, advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova RS, Policijske uprave u Smederevu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1286/19 od 15.05.2019. godine, u sednici održanoj 02.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1286/19 od 15.05.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1286/19 od 15.05.2019. godine, tako što SE ODBIJA žalba tužene kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 126/11 od 30.11.2018. godine, u stavu drugom, petom i osmom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnom suda u Smederevu P1 126/11 od 30.11.2018. godine, stavom prvim, trećim, četvrtim, šestim, sedmim i devetim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime neisplaćene zarade po osnovu rada u vreme državnih i verskih praznika, prekovremenog rada i noćnog rada, isplati pojedinačno određene ovim stavovima izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pa do isplate, kao i da za tužioce uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Fondu za PIO i doprinose za zdravstveno osiguranje nadležnom Fondu zdravstvenog osiguranja, u iznosu koji obračunaju nadležne službe u vreme obračuna, na iznose uvećane zarade određene u izreci presude. Stavom drugim, petim i osmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da im tužena na ime troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla, za period od decembra 2007. do decembra 2010. godine, isplati iznose određene u izreci. Stavom desetim izreke, obavezana je tužena da svakom od tužilaca na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od po 11.780,00 dinara, te da svim tužiocima na ime troškova nastalih spajanjem njihovih postupaka isplati 384.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1286/19 od 15.05.2019. godine, odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 126/11 od 30.11.2018. godine, u stavu prvom, četvrtom, sedmom i desetom izreke, a preinačena je prvostepena presuda u drugom, petom i osmom stavu izreke, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za isplatu troškova prevoza.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj.

Vrhovni kasacioni sud je prihvatio predlog tužilaca za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 395. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 ... 111/09), s obzirom na to da postoji različita sudska praksa u pogledu pitanja isplate naknade troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, a imajući u vidu pravni stav izražen u odlukama Vrhovnog kasacionog suda (presuda Rev2 2599/18 od 23.01.2019. godine, Rev2 1603/2019 od 05.09.2019. godine), zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su policijski službenici. Tužena nije isplaćivala tužiocima naknadu troškova prevoza, a tužioci se nisu pismenim putem obraćali nadležnom organu tužene zahtevom za priznanje prava na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada. Visina naknade troškova za prevoz je utvrđena na osnovu nalaza veštaka ekonomsko – finansijske struke za period od decembra 2007. godine do decembra 2010. godine, prema ceni mesečne pretplatne karte u gradskom prevozu, i to za svakog tužioca pojedinačno prema relacijama od njihovog mesta rada do mesta stanovanja.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocima isplati naknadu na ime troškova prevoza, a drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da pravo na naknadu troškova za prevoz zaposlenom pripada kada za to budu ispunjeni propisani uslovi. Pravo na naknadu troškova za prevoz se može ostvariti na osnovu zahteva zaposlenog podnetog funkcioneru koji rukovodi državnim organom, saglasno članu 140. Zakona o državnim službenicima. Kako se tužioci nisu pismenim putem obraćali nadležnom organu tužene zahtevom za isplatu navedenih troškova, i nisu pokrenuli upravni spor zbog „ćutanja administracije“, u situaciji kada im nije priznato pravo na naknadu, ne mogu u parnici sa uspehom da traže isplatu troškova prevoza.

Revizijom tužilaca se osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 13. Zakona o državnim službenicima („Sl. glasnik RS“, br. 79/05 ... 104/09), propisano je da državni službenik ima pravo na platu, naknadu i druga primanja prema zakonu kojim se uređuju plate u državnim organima.

Prema članu 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06 ... 99/10), državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju se Uredbom Vlade.

Članom 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br. 98/07), propisano je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, dok je visina troškova regulisana odredbom člana 3. Uredbe, tako što je određeno da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ne može se prihvatiti obrazloženje drugostepenog suda u pogledu prava policijskih službenika na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada. Iz citiranih odredaba zakona i podzakonskih propisa, proizlazi da tužioci imaju pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, pri čemu ostvarivanje ovog njihovog prava u sudskom postupku nije uslovljeno prethodnim obraćanjem poslodavcu. Visina naknade koja pripada tužiocima na ime troškova prevoza utvrđena je na osnovu nalaza veštaka ekonomsko – finansijske struke, u visini mesečne pretplatne karte u gradskom saobraćaju na relacijama od mesta rada do mesta stanovanja tužilaca, za sporni period potraživanja. Iz iznetih razloga je revizija usvojena, a pobijana presuda preinačena, tako što je žalba tužene odbijena kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, petom i osmom izreke.

Na osnovu člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Kako tužioci nisu opredelili troškove revizijskog postupka, to im troškovi nisu ni dosuđeni, u smislu čl. 149. i 150. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić