Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenja odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu navodi da činjenični opis krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim ne sadrži opis svesti o zabranjenosti njegovog dela tj. ne sadrži elemenat krivice, kao ni privatna tužba privatnog tužioca podneta preko punomoćnika. Obzirom da u opisu krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim ne postoje svi subjektivni elementi tog krivičnog dela, pobijane presude donete su uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Odredbom člana 170. stav 1. ZKP propisano je da ko uvredi drugog kazniće se novčanom kaznom od 20 do 100 dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od 40.000 do 200.000 dinara.

Iz izreke prvostepene presude kojom je okrivljeni AA oglašen krivim proizilazi da je u vreme i na mestu bliže opisanom u izreci te presude, u uračunljivom stanju, svestan svoje radnje i posledice koju ista može proizvesti uvredio privatnog tužioca BB na taj način što je u razgovoru sa privremenim upravnikom stambene zgrade VV ovome rekao za privatnog tužioca: „Da mu kažeš da mi se više ne obraća i da me ne uznemirava, u usta ću da ga ... mrtva“.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. KZ za koje je AA pobijanim presudama oglašen krivim, proizilaze svi subjektivni i objektivni elementi tog krivičnog dela, jer iako svest o zabranjenosti dela nije izričito navedena ona nedvosmisleno proizilazi iz činjeničnog opisa, sadržanog u izreci prvostepene presude. Naime, uvredljive reči-psovka koja je od strane okrivljenog upućena privatnom tužiocu, koji je kritičnom prilikom bio u uračunljivom stanju svestan svoje radnje i posledice koju ista može proizvesti, podrazumeva da je poručujući takvu psovsku privatnom tužiocu, okrivljeni kritičnom prilikom bio svestan zabranjenosti onoga što je izgovorio tj. da je imao svest o zabranjenosti svoga dela.

Iz navedenog razloga Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju pobijane presude nisu obuhvaćene povredom zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, a kako se to neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA ukazuje.

Iz napred navedenih razloga doneta je odluka kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                       Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                 Radmila Dragičević Dičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić