Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula, Branislava Bosiljkovića, Marine Milanović i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženih AD „Železnice Srbije“ Beograd i AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd, radi isplate naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3332/19 od 27.01.2020. godine, u sednici veća održanoj 09.10.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE posebna revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3332/19 od 27.01.2020. godine.

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3332/19 od 27.01.2020. godine i presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 39/18 od 20.08.2019. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1 39/18 od 20.08.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od januara 2015. do avgusta 2015. godine, solidarno isplate mesečne novčane iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd da mu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od septembra 2015. godine zaključno sa januarom 2018. godine isplati mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od januara 2015. godine zaključno sa avgustom 2015. godine, solidarno isplate mesečne novčane iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd da mu na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od septembra 2015. godine zaključno sa januarom 2018. godine isplati mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan alternativni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade troškova za ishranu za period od januara 2015. godine zaključno sa avgustom 2015. godine solidarno isplate mesečne novčane iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan alternativni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd da mu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od septembra 2015. godine zaključno sa januarom 2018. godine isplati mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je kao neosnovan alternativni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period od januara 2015. godine zaključno sa avgustom 2015. godine, solidarno isplate mesečne novčane iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom osmim izreke, odbijen je kao neosnovan alternativni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom „Infrastruktura železnice Srbije“ Beograd da mu na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od septembra 2015. godine zaključno sa januarom 2018. godine isplati mesečne iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od dospelosti do isplate. Stavom devetim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 3332/19 od 27.01.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda, a stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, reviziju je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja aktuelne sudske prakse sudova u Republici Srbiji.

U skladu sa odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) – u daljem tekstu: ZPP, posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije, Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud smatra da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP, imajući u vidu različite odluke apelacionih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu ujednačavanja sudske prakse apelacionih sudova, zbog čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijenu odluku primenom člana 408. ZPP i odlučio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod prvotuženog do 01.09.2015. godine, a od tog datuma je zasnovao radni odnos kod drugotuženog. U obračunskim listama tuženih nema dokaza da su tužiocu u spornom periodu obračunavane i isplaćivane naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Tuženi nisu doneli posebne odluke o visini troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Aneksom kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“, koji se primenjivao od 08.08.2006. godine, bilo je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, i da su ova primanja uključena u vrednost jednog radnog časa. U navedenom aneksu nije iskazana visina troškova naknade za ishranu u toku rada, niti vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas. Sada važeći Kolektivni ugovor zaključen 24.03.2015. godine, takođe, ne sadrži konkretne odredbe kojima bi bila utvrđena visina ovih naknada. U prvostepenom parničnom postupku je visina naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora tužioca u periodu od januara 2015. do januara 2018. godine utvrđena veštačenjem u skladu sa odredbama Kolektivnog ugovora tuženog koji je važio od septembra 1995. godine i Opšteg kolektivnog ugovora iz 2009. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao neosnovan. Po nalaženju sudova, naknada ovih troškova uključena je u vrednost jednog radnog sata, odnosno osnovnu zaradu tužioca, a činjenica da njihova visina nije nominalno izražena ne znači da je tuženi to pravo uskratio tužiocu jer je slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja ugovoreno da ovi troškovi čine sastavni deo osnovne zarade. Osim toga, po stanovištu nižestepenih sudova, iznos spornih troškova nije mogao biti utvrđen na osnovu kolektivnih ugovora koji nisu bili na snazi, odnosno koji nisu mogli biti primenjivani u spornom periodu na koji se odnosi tužiočevo potraživanje.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, tužilac u reviziji osnovano ukazuje da je u presudama nižestepenih sudova materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, broj 61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5. i 6), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Odredbom člana 2. Aneksa Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik RS“, broj 4/06) izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa, izmenjen je i član 61, tako što je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar – juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006. godine 56,00 dinara. Član 5. stav 6. Aneksa propisuje da je u vrednost jednog radnog časa iz st. 1. i 2. ovog člana uključena vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Na osnovu ovako predviđene vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer oni nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koje mogu biti veće ili manje od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tome, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, tako što troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju, tuženi u toku postupka nisu dostavili sudu odluku o visini ovih naknada. To ne isključuje pravo tužioca na njihovu isplatu. Ne može se prihvatiti zaključivanje nižestepenih sudova da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nisu izjasnili o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i ishranu u toku rada nominalno iskazali u platnim listama tužioca, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu izloženog, moglo bi se zaključiti da su tuženi u pogledu isplate traženih naknada, zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. S obzirom na to da Aneks Kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretne odredbe o visini spornih naknada, tužilac može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora tuženog.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u presudama nižestepenih sudova pogrešno primenjeno materijalno pravo, što je posledično dovelo do nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pogledu visine naknade troškova koje tužilac potražuje u spornom periodu. Zbog toga su nižestepene presude morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Prvostepeni sud će u ponovnom postupku, vodeći računa o pravnom stanovištu Vrhovnog kasacionog suda iskazanom u ovom rešenju, pravilnom primenom materijalnog prava doneti na zakonu zasnovanu odluku o tužiočevom zahtevu, kao i zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka koja zavisi od ishoda spora.

Na osnovu svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić