Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 2330/2016 od 25.01.2017. godine, u prvom stavu izreke, nije dozvoljeno odlučivanje o reviziji izjavljenoj na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, a u drugom stavu izreke, odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca, primenom Zakona o javnom informisanju, važećem u vreme nastanka štete.

Odlukom Ustavnog suda Už 5149/2017 od 25.04.2019. godine, usvojena je ustavna žalba tužioca i utvrđeno da mu je drugim stavom izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 2330/2016 od 25.01.2017. godine povređeno pravo, kao podnosiocu ustavne žalbe, na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije; poništen je drugi stav izreke rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 2330/2016 od 25.01.2017. godine; određeno je da navedeni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3 173/16 od 13.07.2016. godine i odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete. Ukazano je na dozvoljenost revizije primenom Zakona o javnom informisanju i medijima, važećem u vreme donošenja pobijane drugostepene odluke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u reviziji ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u dnevnom listu „Kurir“, broju od ...2013. godine, na naslovnoj strani je objavljen naslov: „... namešta ... BB“, a na desetoj strani je objavljen članak pod naslovom: „... BB“, podnaslovom „Ucenjeni – ... morala da ubaci u ..., člana ..., da bi od Ministarstva ... dobila ... dinara“, i nadnaslovom „Sramota, ... ... namešta ...“. Autor članka je novinar lista „Kurir“ VV. Tuženi Saša Milovanović je u vreme kada je predmetni članak objavljen bio glavni i odgovorni urednik lista, dok je tuženo pravno lice osnivač lista. Članak je napisan nakon što je tadašnja zamenica urednika rubrike „Vesti“, došla do informacije da je tužilac – tadašnji ..., uslovio organizatore ... da dobiju novčana sredstva od Ministarstva učešćem na ... BB, što je tada bilo interesantno, jer je on postao član ... tokom 2010. godine. O nameri lista da objavi predmetni članak, tužilac je bio obavešten i nakon toga je stupio u kontakt sa zaposlenima u listu – urednikom ili novinarem, kojima je izjavio da je sve izmišljeno i da on nema nikakve veze sa ..., niti da uopšte zna da se takva manifestacija održava, ko su organizatori i učesnici i kako se ista finansira. Odgovor tužioca je upućen SMS porukom i objavljen je u celosti u istom članku. Kontaktirano je i Ministastvo ... koje je dalo svoje viđenje stvari, kao i ... BB, čiji su navodi u istom članku takođe preneti u celosti. Sledećeg dana u listu „Kurir“, objavljen je i demanti Ministarstva ... koji je potpisao tužilac. Tužilac poznaje BB, sa njim je išao u osnovnu školu i u detinjstvu su živeli u istoj zgradi. Objavljeni članak je stresno delovao na tužioca i članove njegove uže i šire porodice, izazvao je osećaj nelagodnosti, neprijatnosti i sramote, posebno zato što je bio deo serije novinskih članaka o njemu objavljenih sa ciljem da ga u javnosti prikažu kao nemoralnu osobu koja iskorišćava svoj položaj i funkciju, tako što određenim pojedincima omogućava ostvarenje privilegija.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog duševnih bolova usled povrede časti i ugleda. Neosnovani su navodi revizije o tome da je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“ br. 43/2003 ... 89/2010), koji se u ovom slučaju primenjuje, propisano je da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi i ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost. U drugom stavu istog člana, propisano je da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kog je informacija preneta.

Odredbom člana 9. stav 1. navedenog zakona, propisano je da su nosiocima državnih i političkih funkcija ograničena prava na zaštitu privatnosti koja imaju lica na koja se odnosi informacija, ako je informacija važna za javnost s obzirom na činjenicu da lice na koje se odnosi informacija vrši određenu funkciju, a odredbom stav 2. istog člana, propisano je da su prava lica iz stava 1. ograničena srazmerno opravdanom interesu javnosti u svakom konkretnom slučaju.

Odredbom člana 79. istog zakona, propisano je da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju.

Odrebom člana 80. stav 1. istog zakona propisano je da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila, koji su pre objavljivanja s pažnjom primerenom okolnostima mogli utvrditi neistinitost ili nepotpunost informacije, solidarno odgovaraju za materijalnu i nematerijalnu štetu prouzrokovanu objavljivanjem informacije. U drugom stavu istog člana, propisano je da ista obaveza postoji kada je šteta prouzrokovana nedopuštenim objavljivanjem istinite informacije (iz privatnog života, prevacivanje za izvršeno krivično delo i drugo), kao i u drugim slučajevima nedopuštenog objavljivanja informacija.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da sporni članak ne predstavlja povredu časti i ugleda tužioca. Prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu za naknadu štete zbog objavljivanja navedenih informacija na štetu tužioca, nižestepeni sudovi su imali vidu da postoji kolizija između prava na slobodu izražavanja, odnosno slobodu medija, s jedne strane, i prava na zaštitu ugleda i časti naknadom nematerijalne štete, s druge strane, pa su odmeravajući značaj ovih suprotstavljenih prava, pravilno zaključili da u konkretnom slučaju tužilac, kao ministar ..., dakle kao javna ličnost, mora imati viši prag tolerancije na pažnju medija od praga tolerancije prosečne osobe. Prema tome, imajući u vidu neophodnost slobode izražavanja i slobode medija, tužilac, kao ličnost za čiji je rad zainteresovana šira javnost, mora da toleriše kritiku i pažnju medija znatno više nego prosečna osoba, pa i u situacijama kada ta kritika i pažnja nisu prijatne. Osim toga, demanti tužioca i BB su objavljene u istom članku koji sadrži osporene informacije.

Postojanje ravnoteže, odnosno proporcionalnosti između prava na slobodu izražavanja, odnosno slobodu medija i prava na zaštitu ugleda i časti procenjuje se u svakom konkretnom slučaju uz davanje odgovarajućih razloga. U pobijanoj odluci dati su jasni i iscrpni razlozi o tome zbog čega tužbeni zahtev za naknadu štete nije osnovan, koje kao pravilne i ovaj sud u svemu prihvata, zbog čega su suprotni revizijski navodi neosnovani.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, doneta je odluka kao u izreci.

Predsednik veća–sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić