Obavezuje se tužilac da na ime troškova celokupnog postupka isplati tuženom iznos od 154.601,80 dinara u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vršcu P1 156/14 od 20.10.2016. godine, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da na ime neisplaćene zarade za smenski rad isplati tužiocu ukupan iznos od 346.442,79 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na novčane iznose navedene u ovom stavu izreke za svaki mesec u periodu od marta 2011. godine do jula 2014. godine počev od označenih datuma pa do isplate, kao i da nadoknadi parnične troškove u iznosu od 138.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, sve u roku od 8 dana od dana prijema presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2089/17 od 05.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Vršcu P1 156/14 od 20.10.2016. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku (ZPP) blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu postoji potreba za odlučivanjem o reviziji predviđenoj navedenom odredbom (posebna revizija), radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu prava zaposlenog na uvećanje zarade po osnovu smenskog rada u situaciji kada je takav rad, kao uslov rada zaposlenog, vrednovan kroz koeficijent za obračun i isplatu osnovne zarade.

Iz tog razloga odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učenjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog i po osnovu ugovora o radu od 01.12.2006. godine obavlja poslove samostalnog dispečara. Tužilac je svoj rad obavljao po rasporedu 12 sati rada dnevno, 24 sata odmora, 12 sati rada noću, 48 sati odmora. Tužiocu je obračunavana isplaćivana zarada po koeficijentu 2,50, u koji je uračunat koeficijent 0,180 na ime rada u smenama, kojim je tužiočeva osnovna zarada uvećana za 7,20%. Po nalazu i mišljenju veštaka postoji razlika između isplaćene zarade uvećane za 7,20% po osnovu smenskog rada i zarade koja je uvećana za 26%, u ukupnom iznosu od 346.442,79 dinara za sporni period.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev. Po nalaženju sudova, tuženi je za rad u smenama uvećao tužiočevu osnovnu zaradu za 7,20%, što je manje od zakonom (član 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu) propisanog uvećanja za takav rad od 26% osnovne zarade, zbog čega osnovano tužilac potražuje tako nastalu razliku.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05...54/09) propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, i to za rad noću i rad u smenama ako takav rad nije vrednovan prilikom utvrđivanja osnovne zarade, najmanje 26% od osnovice.

U konkretnom slučaju, tužiocu je u koeficijent za obračun zarade uračunato uvećanje za smenski rad predviđenom metodologijom tuženog, i u skladu sa tim je vršena isplata njegove zarade. Zbog toga tužilac u ovom sporu neosnovano potražuje, po osnovu rada u smenama, isplatu zarade uvećane za 26% jer to uvećanje pripada zaposlenom samo u slučaju ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. To znači da je isključena mogućnost uvećanja zarade u označenom procentu, samom činjenicom da je smenski rad kod tuženog vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade kroz uvećanje koeficijenta.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima celokupnog postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženi je uspeo u ovom postupku i zato ima pravo na naknadu parničnih troškova u ukupnom iznosu od 154.601,80 dinara, i to za sastav podneska od 02.02.2016. godine u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanje na ročištu od 20.10.2016. godine u iznosu od 7.500,00 dinara, sastav žalbe i revizije u iznosu od po 12.000,00 dinara, sudsku taksu za žalbu i odluku po žalbi u iznosu od po 16.728,84 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 33.457,68 dinara i sudsku taksu za odluku po reviziji u iznosu od 50.186,52 dinara, obračunatih primenom advokatske i taksene tarife. Tuženom nisu priznati troškovi za zastupanje na ročištu od 04.04.2016. godine jer njegov punomoćnik na to ročište nije pristupio, kao ni uvećanje parničnih troškova za 20% na ime poreza na dodatu vrednost, jer punomoćnik nije dostavio račun za advokatske usluge pružene tuženom.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić