Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu od 28.12.2012. godine i raspoređen na poslovima ... u ... službi – Odseku za ... . Aneksom ugovora o radu tužilac je raspoređen na poslovima ... u Službi ..., OJ Dom zdravlja ... . Odlukom o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu AP Vojvodine i sistemu lokalne samouprave za 2015. godinu („Službeni glasnik RS“ br. 101/2015, 115/15, 10/16 i 22/16) predviđeno je da tuženi može da ima maksimalan broj zaposlenih od 1344 na neodređeno vreme. U skladu sa Pravilnikom o proceduri za utvrđivanje viška zaposlenih od 29.01.2016. godine, tuženi je sa predstavnicima reprezentativnih sindikata kod poslodavca zaključio Sporazum o utvrđivanju kriterijuma za višak zaposlenih nemedicinskih radnika od 02.06 2016. godine, kojim su utvrđeni kriterijumi po kojima će se vršiti bodovanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba. Kao osnovni kriterijum predviđena je dužina efektivnog staža osiguranja a propisani su i dopunski kriterijumi, ukoliko dva ili više radnika imaju isti broj bodova po osnovnom kriterijumu, i to: primanja po članu porodičnog domaćinstva, broj dece do 26 godina starosti prema kojima zaposleni ima obavezu izdržavanja i zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove uže porodice. Tuženi je doneo Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova od 28.03.2016. godine, kojim je u okviru Doma zdravlja Vranje, u Službi za ..., sistematizovano radno mesto ... sa jednim izvršiocem, umesto dva po prethodnom Pravilniku, a u Službi za ... sa zdravstvenim stanicama i ambulantama, u kojoj je radio tužilac, sistematizovano je radno mesto ... sa 16 izvršilačkih radnih mesta, umesto 18 koliko je bilo predviđeno prethodnim Pravilnikom. Aktom Ministarstva zdravlja od 18.05.2016. godine data je saglasnost na Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova od 28.03.2016. godine. Nakon toga tuženi je doneo Odluku o sprovođenju ankete za sporazumni prestanak radnog odnosa uz isplatu novčane naknade od 19.05.2016. godine. Odlukom tuženog utvrđeni su poslovi nemedicinskih radnika za čijim je obavljanjem prestala potreba i utvrđen broj izvršilaca nemedicinskih radnika za čijim radom prestaje potreba u skladu sa novom organizacijom rada. Članom 5. Kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih nemedicinskih radnika u zdravstvu, utvrđenih od strane reprezentativnih sindikata u oblasti zdravstva na nivou Republike Srbije, koji su dostavljeni tuženom, propisano je da će se pri predlaganju i utvrđivanju zaposlenog za čijim je radom u skladu sa zakonom prestala potreba, primenjivati kriterijumi po sledećem redosledu: primanja po članu domaćinstva, dužina efektivnog radnog staža, zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove uže porodice, broj dece do 26 godina starosti prema kojima zaposleni ima obavezu izdržavanja i uslovi rada. Ministarstvo zdravlja se aktom od 03.01.2018. godine izjasnilo da su svi zdravstveni centri u Republici Srbiji bili u obavezi da navedene kriterijume primene na navedeni način i da nisu bili ovlašćeni da ih menjaju, kako u pogledu bodovanja tako i u pogledu određivanja osnovnih i dopunskih kriterijuma. Sindikat zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti, Sindikat lekara i farmaceuta i Nacionalna služba za zapošljavanje Filijala Vranje, dali su pozitivno mišljenje na predlog Programa za rešavanje viška zaposlenih nemedicinskih radnika kod tuženog od 06.06.2016. godine, pa je Upravni odbor tuženog dana 27.06.2016. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih nemedicinskih radnika, sa kriterijumima utvrđenim Sporazumom od 02.06 2016. godine sa predstavnicima reprezentativnih sindikata kod tuženog. Tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu rešenjem od 07.07.2016. godine jer je zbog nove organizacije rada smanjen broj izvršilaca na radnom mestu spremača, zaključno sa 27.06.2016. godine, uz priznavanje prava na otpremninu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tuženi nije izvršio pravilno bodovanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba jer nije primenio kriterijume reprezentativnih sindikata u oblasti zdravstva na nivou Republike Srbije, suprotno njihovom obavezujućem karakteru, pa su poništili rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu kao nezakonito, primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu i člana 19. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca i poništili kao nezakonito rešenje tuženog kojim mu je otkazan ugovor na radu.

Odedbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestane potreba za obavljanje određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbom člana 158. stav 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. ovog zakona zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim zakonom.

Odredbama člana 153. do 158. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca kada je, s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa i postupak njegovog donošenja. Članom 155. stav 1. Zakona propisano je da program između ostalog sadrži razloge prestanka potrebe za radom zaposlenih (tačka 1) i kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih (tačka 4), dok je prema stavu 2. ovog člana, poslodavac dužan da predlog programa dostavi sindikatu i organizaciji nadležnoj za zapošljavanje radi davanja mišljenja. Članom 156. stav 3. Zakona o radu je propisano da je poslodavac dužan da razmotri i uzme u obzir predloge republičke organizacije nadležne za zapošljavanje i mišljenje sindikata i da ih obavesti o svom stavu u roku od 8 dana.

Kod tuženog je došlo do sprovođenja postupka racionalizacije na osnovu Zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“ br. 68/2015, 85/2015, 81/2016). Članom 19. ovog zakona predviđeno je da su u periodu sprovođenja racionalizacije, radi praćenja sprovođenja akta o maksimalnom broju zaposlenih, organizacioni oblici u javnim službama iz člana 2. stav 3. ovog zakona (javne službe čiji je osnivač Republika Srbija ili koje plate svojih zaposlenih finansiraju iz budžeta Republike Srbije, odnosno iz doprinosa za obavezno socijalno osiguranje bez obzira ko je osnivač javne službe), dužni da akte o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta dostavljaju na prethodnu saglasnost ministarstvima u čijem delokrugu se nalaze poslovi za čije obavljanje su obrazovane javne službe.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je svrha navedene zakonske odredbe praćenje sprovođenja akta o maksimalnom broju zaposlenih i da saglasnost nadležnog ministarstva na akt o sistematizaciji moraju da dobiju one javne službe koje imaju obavezu racionalizacije, uključujući zdravstvene ustanove, odnosno one javne službe koje imaju veći broj zaposlenih od broja utvrđenih aktom vlade. U konkretnom slučaju kod tuženog je došlo do organizacionih promena i potrebe smanjenja broja zaposlenih, a između ostalog i do smanjenja broja izvršilaca na poslovima koje je obavljao tužilac.

Za zakonitu primenu otkaznog razloga iz člana 179. stav 5 tačka 1 Zakona o radu, u situaciji kada se na određenom radnom mestu smanjuje broj izvršilaca, neophodno je prilikom utvrđivanja ko će od zaposlenih biti proglašen tehnološkim viškom, primeniti kriterijume na osnovu kojih će se vršiti bodovanje i rangiranje zaposlenih. Tuženi je prilikom bodovanja tužioca odstupio od kriterijuma koji su utvrđeni od strane sindikata u oblasti zdravstva na nivou Republike Srbije, koji su dostavljeni svim zdravstvenim ustanovama, kao i tuženom, i koji su bili obavezujući, kako u pogledu bodovanja tako i u pogledu utvrđivanja osnovnih i dopunskih kriterijuma.

Nisu osnovani revizijski navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su poništili kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu, jer je tuženi u potpunosti sproveo i ispoštovao zakonom propisanu proceduru i način rešavanja viška zaposlenih, primenom kriterijuma koje je propisao svojim opštim aktom – Pravilnikom o proceduri za utvrđivanje viška zaposlenih od 29.01.2016. godine. Suprotno navodima revizije, kriterijumi za sprovođenje postupka utvrđivanja viška zaposlenih nemedicinskih radnika u zdravstvu koje su utvrdili sindikati u ovoj oblasti na nivou Republike Srbije, bili su obavezujući za sve zdravstvene ustanove a ne samo za one koje nisu donele sopstvene opšte akte i kriterijume, pa time i za tuženog, koji je bio dužan da kriterijume definisane svojim opštim aktom uskladi sa kriterijumima i načinom bodovanja koji su propisali republički sindikati u oblasti zdravstva, prema redosledu i značaju kojim su navedeni. Tuženi je odstupio od Kriterijuma koje je primio od Ministarstva zdravlja jer je kao primarni kriterijum primenio dužinu efektivnog staža osiguranja, u pogledu kojeg je promenio i način bodovanja tako što je svaku navršenu godinu u radnom odnosu kod tuženog bodovao sa 2 boda a kod drugog poslodavca sa 0,125 boda, umesto da svaku godinu staža kod tuženog vrednuje sa 0,125 boda a svaku godinu u radnom odnosu sa 0,5 boda, ne primenjujući pri tome ostale propisane kriterijume.

Imajući u vidu da je na izloženi način tuženi izvršio nepravilno ocenjivanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba i time nezakonito postupio prilikom otkazivanja ugovora o radu tužiocu, pravilna je odluka nižestepenih sudova da je osnovan tužbeni zahtev za poništaj otkaza ugovora o radu. Iz tih razloga je neosnovano isticanje u reviziji tužioca da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Budući da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, to postoji osnov za obavezivanje tuženog da tužioca vrati na rad u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, što reviziju tuženog čini neosnovanom i u tom delu.

Ostalim navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost i zakonitost nižestepenih presuda, te je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić