U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Gajić, advokat iz ..., protiv tuženog Građevinskog preduzeća „7. juli“ a.d., sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Danilo Ivanović, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3245/16 od 23.06.2017. godine, ispravljene rešenjem tog suda od 15.03.2018. godine, u sednici održanoj 02.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3245/16 od 23.06.2017. godine, ispravljene rešenjem tog suda od 15.03.2018. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 79055/10 od 02.10.2013. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužilji isplati iznos od 14.682.795,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 24.04.2012. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj isplati iznos od 11.589.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2012. godine, kao i u delu koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos za period od 01.04.2012. godine do 23.04.2012. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužilji isplati iznos od 25.683.384,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.04.2012. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti prvostepenog suda. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.229.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3245/16 od 23.06.2017. godine, ispravljena rešenjem tog suda od 15.03.2018. godine, ukinuta je prvostepena presuda, u odnosu na tuženo Građevinsko preduzeće „7. juli“ a.d., sa sedištem u Beogradu. Delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da joj na ime štete isplati iznos od 1.697.732,12 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 02.10.2013. godine do isplate, a odbijen je tužbeni zahtev da joj tuženi na navedeni novčani iznos plati zakonsku zateznu kamatu za period od 09.05.2005. godine do 01.10.2013. godine. Obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 841.200,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, u odnosu na usvajajući deo, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je odgovorila na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11, 55/14, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija može izjaviti u smislu člana 407. istog zakona, tuženi u reviziji ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženim 10.07.2002. godine zaključila ugovor o proizvodnji i prodaji stana u stambeno-poslovnom objektu u izgradnji u ..., u ..., koji je overen kod Prvog opštinskog suda u Beogradu 16.08.2002. godine br. Ov. .../.... Predmet ugovora je dvoiposoban stan, površine 72,80 m2, a ugovorena kupoprodajna cena stana iznosi 5.753.446,00 dinara. U skladu sa odredbama ugovora tužilja je isplatila 80% navedene kupoprodajne cene, a ostatak je trebalo da isplati prilikom stupanja u posed stana. Ugovorom je određeno da će proizvođač – prodavac objekta stan završiti u martu 2003.godine, te da se pod završetkom radova podrazumeva da je kupac stupio u posed stana. Odredbom člana 6. Ugovora određeno je da ukoliko tuženi svojom krivicom ne dovrši stan do ugovorenog roka, dužan je da tužilji naknadi stvarnu štetu koja se utvrđuje na iznos dnevne kamate koju organi JURP isplaćuju na svaki dan kašnjenja ispunjenja obaveze plaćanja poreza na prihod građana, na ukupnu uplaćenu vrednost stana od 80%. Dana 02.12.2005. godine parnične stranke su zaključile aneks ugovora kojim su utvrđeni konačna neto stambena površina predmetnog stana, konačna vrednost stana, kao i iznos od 1.324.847,00 dinara, koji je ostao za plaćanje, a članom 5. Aneksa određeno je da će stan biti predat kupcu odmah po uplati navedenog iznosa, te da po uplati kupca prodavcu navedenog iznosa, ugovorne strane su saglasne da više nemaju nikakvih međusobnih potraživanja za predmetni stan. U posed stana tužilja je stupila 02.12.2005. godine, prethodno isplativši preostali iznos kupoprodajne cene. Prema nalazu i mišljenju veštaka, zakonska zatezna kamata obračunata uz primenu prostog interesnog računa na iznos uplaćenih sredstava u visini od 80% vrednosti stana, za period od 01.04.2003. godine do 09.05.2005. godine iznosi 1.697.732,12 dinara.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i tužbeni zahtev tužilje kojim traži naknadu stvarne štete zbog docnje u izvršenju ugovorne obaveze, a čiju su visinu parnične stranke odredile članom 6. Ugovora o proizvodnji i prodaji stana, overenog 16.08.2002. godine, pravilno je u pobijanoj odluci sud primenio materijalno pravo.

Kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati naknadu štete koju je usled toga pretrpeo. U konkretnom slučaju, tuženi svoju obavezu izgradnje stana i predaje u posed tužilji nije izvršio u ugovorenom roku – u martu 2003. godine. Šteta koju tužilja zbog toga trpi, budući da je isplatom 80% kupoprodajne cene, svoju ugovornu obavezu na vreme izvršila, manifestuje se u obliku zatezne kamate na uplaćeni iznos kupoprodajne cene, po pravilu od momenta padanja tuženog u docnju sa izvršenjem ugovorne obaveze.

Odredbom člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kad dužnik ne ispuni obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, poverilac ima pravo zahtevati i naknadu štete koju je usled toga pretrpeo.

U konkretnom slučaju, navedenom pravu tužilje, koja je isplatom 80% kupoprodajne cene svoju ugovornu obavezu izvršila, odgovara obaveza tuženog da tužilji naknadi štetu koja se manifestuje u obliku zatezne kamate na uplaćeni iznos kupoprodajne cene.

Visinu predmetne štete koju je veštak utvrdio i dosuđenu zakonsku zateznu kamatu, revident neosnovano revizijom osporava.

Veštačenjem utvrđena visina štete, odnosno metod njenog obračuna za period docnje tuženog u skladu je sa Zakonom o zateznoj kamati, pa razloge neprihvatanja metode obračuna koju su ugovorile parnične stranke u članu 6. Ugovora, prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Naime, Zakon o visini stope zatezne kamate je prestao da važi stupanjem na snagu Zakona o zateznoj kamati (''Službeni glasnik RS'' br. 119/12), a koji u članu 3. Propisuje da stopa zatezne kamate se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope NBS uvećane za 8 procentnih poena.

Pored navedenog, na dosuđeni iznos štete tužilji pripada i zatezna kamata, saglasno članu 277. Zakona o obligacionim odnosima, koja teče od donošenja presude kojom je naknada određena, a to je 02.10.2013. godine, saglasno članu 394. Zakona o obligacionim odnosima.

Činjenica je da su parnične stranke zaključile aneks navedenog ugovora kojim su, između ostalog, postigle saglasnost da više nemaju nikakvih međusobnih potraživanja za predmetni stan. Međutim, ta okolnost ne daje osnova sudu za zaključak da se tužilja odrekla štete, jer iz teksta ugovora ne proizlazi, a niti ni iz njegovog aneksa da se tužilja odrekla od potraživanja štete nezavisno od docnje tuženog u predaji stana. U suprotnom, ako bi se navodi revidenta prihvatili kao pravilni i ponašanje tuženog ostalo bez sankcije to bi značilo verifikaciju potpune slobode tuženog u izvršavanju svojih ugovornih obaveza, bez obzira na ugovorene rokove.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. ZPP.

Tužilji ne pripadaju troškovi odgovora na reviziju, jer, u smislu člana 154. ZPP, nisu bili nužni za vođenje parnice, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić