Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2791/18 od 11.07.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 1540/16 od 13.11.2017. godine, ispravljena rešenjima istog suda P 1540/16 od 12.01.2018. godine i P 1540/16 od 21.02.2018. godine, u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi stranaka za naknadu parničnih troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 87/18), pa je utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom izabranog suda određenog rešenjem poglavara Sreza vračarskog broj 1659 od 17.02.1926. godine (izvršno 31.05.1926. godine) izvršena je deoba pokretne i nepokretne imovine ĐĐ i njegovih sinova, tako što su određeni delovi koji će pripasti svakom sinu, dok je određeno da pastorku EE (pravni prethodnik sada pok. tužilje DD) pripadne deo nepokretnosti u određenim merama i granicama sve bliže opisano u toj presudi izabranog suda. ĐĐ je preminuo 09.02.1940. godine. Prema zemljišnoknjižnom stanju prilikom osnivanja zemljišnih knjiga za KO ... (uverenje zemljišnoknjižnog odeljenja RZ 6885/08 od 19.12.2008. godine) raspravnim zapisnikom broj 225 od 18.05.1942. godine kat. parc. ... (matična parcela) je upisana u ZKUL ... kao vlasništvo ŽŽ (otac prvotuženog i dede drugotuženog). Rešenjem Dn 2059/60 od 17.05.1960. godine Sekretarijat za finansije NOO Zvezdara je preko rešenja uknjižilo predmetnu parcelu kao društvenu svojinu sa pravom korišćenja u korist ŽŽ. Rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O 435/78 od 09.02.1979. godine raspravljanje zaostavštine pok. ŽŽ1 i predmetna parcela ... je upisana na više sukorisnika koji upis je egzistirao u zemljišnoj knjizi sve do 2009. godine. Ti sukorisnici su izvršili deobu (zaključili poravnanje pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu P 68/81 od 13.11.1981. godine), tako da je tuženima pripalo na korišćenje cela kat. parc. ... njiva stari vinogradi u površini od 31,50m². Tu parcelu je isti poklonio svom sinu ZZ ugovorom o poklonu od 25.12.1989. godine. Deo kat. parc. 1... KO ... koji je pripao po naznačenoj presudi izbornog suda ZZ ima ukupnu površinu 23,98 ari. Veštačenjem od strane veštaka geometra utvrđeno je da je matična kat. parc. ... KO ... cepana i sada na licu mesta postoje četiri parcele, a deo koji je pripao deobom EE sada nosi oznake u obliku tri parcele i to kat. parc. .../... površine 1384m², kat. parc. .../... površine 674m² i kat. parc. .../... površine 345m², kat. parc. .../... vodi se na ime tuženog GG. Dalje prema stanju katastra (uverenjima RGZ SKN od 24.12.2008, 25.03.2009, 24.05.2011. i 14.06.2011. godine, kat. parc. ... površine 31,50 snimljena po prvobitnom premeru iz 1929/32 bila je upisana na II, a kasnije na ime ŽŽ1, ali je revizijom premera 1956. godine izvršeno njeno cepanje na dve parcele i to kat. parc. .../... površine 24,03m² upisana u posedovni list broj ...na korisnika EE (pravnog prethodnika tužilje) i .../... površine 750m² upisana u posedovni list broj ... na korisnika JJ (pravnog prethodnika tuženih), ali bez osnova upisa. Zbog detaljnog plana regulacije izvršena deoba kat. parc. .../... (31.03.2009. godine) na tri sada sporne parcele. Prema sadašnjem stanju spisa u javnim knjigama u list nepokretnosti ... (prenos iz zemljnišne knjige) izvršen je upis prava korišćenja na spornim parcelama kao i na kat. parc. .../... na ime drugotuženog GG. Njime je brisano stanje upisnika korisnika DD koja je do tada bila upisana kao korisnik u katastru. Na posedovnom listu ... kao korisnik predmetnih parcela bila je upisana DD, a po osnovu ostavinskog rešenja Ov 3607/08 od 30.12.2008. godine kojom je raspravljena zaostavština njenog oca pok. EE. Iz iskaza parničnih stranaka i saslušanih svedoka, prvostepeni sud je utvrdio da su predmetne parcele obrađivali ... (pravni prethodnici tužilaca), a da su kat. parc. .../... (nesporna parcela) obrađivali ... (pravni prethodnici tuženih). Vlasnik spornih parcela u Službi za katastar nepokretnosti označena je Republika Srbija.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužilaca osnovan. Pri tome, zaključuje da tužioci imaju pravni osnov vezano za sticanje svojine jer je sporni deo od kat. parc. ... KO ..., koja je kasnije podeljena (a deo od te parcele čine sada tri sporne parcele) presudom izbornog suda od 17.02.1926. godine kada je izvršena deoba pokretne i nepokretne imovine pok. ĐĐ i njegovih sinova, pripala pravnom prethodniku tužilaca EE. Ta parcela je kasnije bila uknjižena na njegovo ime, a sada sporni deo su sve vreme koristili..., tj. pravni prethodnici ovde tužilaca. Postoji i ostavinsko rešenje kojim se pravni prethodnik tužilaca sada pok. DD oglašava za naslednika na spornim parcelama iza smrti pok. EE. Svojinu su stekli na istim parcelama i putem održaja, pa je utvrđeno da je tužbeni zahtev osnovan. Pri tome, prvostepeni sud nalazi da iako se predmetne parcele vode kao vlasništvo Republike Srbije, a ista nije označena kao tužena u ovom postupku, nije smetnja da se usvoji tužbeni zahtev tužilaca. Ovo je iz razloga što je članom 102. Zakona o planiranju i izgradnji predviđeno da će se konverzija prava korišćenja u pravo svojine vršiti po službenoj dužnosti vezano za lica koja su upisani kao korisnici na građevinskom zemljištu u državnu svojinu, odnosno da će se pravo korišćenja pretvoriti bez naknade u pravo svojine po sili zakona. Ovakvu pravnu argumentaciju prihvatio je i drugostepeni sud, prilikom odlučivanja o žalbi tuženih na prvostepenu presudu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo pravno rezonovanje nižestepenih sudova može se prihvatiti samo delimično kao pravno utemeljeno. Ovo je iz razloga što je evidentno da se sporne parcele vode kao vlasništvo Republike Srbije. Shodno tome, bilo je neophodno u tužbi označiti Republiku Srbiju kao tuženu. Time bi se uspostavila potpuna pasivna legitimacija na strani tuženih u odnosu na sadržinu tužbenog zahteva tužilaca. Međutim, stoji činjenica da je pravo korišćenja uže od prava svojine i da je u toku postupka dokazano da su tužioci bili u državini spornih parcela i da imaju pravni osnov da budu korisnici istih. Jer, utvrđena je i savesnost njihovih pravnih prethodnika kako u pogledu sticanja prava svojine, tako i u sticanju prava korišćenja (automatski prelazak donošenja rešenja Narodnog odbora 1960. godine) i kontinuitet u državini. Zato su nižestepeni sudovi mogli utvrditi da su tužioci stekli pravo korišćenja na spornim parcelama.

Međutim, zahtev za utvrđivanje prava svojine tj. da su tužioci stekli pravo svojine na predmetnim parcelama nije osnovan, zbog nedostatka pasivne legitimacije u odnosu na takvo postavljen tužbeni zahtev. Zato nižestepeni sudovi nisu mogli usvojiti tužbeni zahtev tužilaca i u pogledu prava svojine. Stoga je Vrhovni kasacioni sud nižestepene presude preinačio, saglasno članu 416. stav 2. ZPP i odlučio kao u izreci.

U pogledu ocene revizijskih navoda tuženih u ostalom delu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su isti neosnovani. Stoji činjenica da je u određenim momentima svojina na predmetnim parcelama, a kasnije i pravo korišćenja, bila upisivana na pravne prethodnike tuženih. Međutim, taj upis je vršen na osnovu premera i izlaganja, a ne na osnovu odgovarajućeg pravnog osnova. S druge strane izvedeni dokazi ukazuju na okolnost da je deo koji je deobom iz 1926. godine pripao EE u merama i granicama upravo ovaj deo koji sada drže tužioci, a i ranije su ga držali pravni prethodnici tužilaca. Savesna državina na njihovoj strani postoji, pa se ne može prihvatiti stanovište izneto u revizijskim razlozima da tužioci nemaju uporište u zakonu u pogledu svojih zahteva. Pretpostavke tačnosti podataka upisanih u zemljišne knjige nameće obavezu licu koje smatra da nisu tačne činjenice upisane u zemljišne knjige da to ospori i dokaže u sudskom postupku. Takvo stanovište sadržano je u odluci Ustavnog suda Srbije Už 4631/2011 od 17.07.2014. godine. Ovo je iz razloga što su tužioci pokrenuli sudski postupak da bi dokazali da izvršeni upis u zemljišne knjige prava na strani tuženih nije osnovan i da imaju jači pravni osnov u pogledu prava korišćenja spornih parcela.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode iznete u reviziji tuženih (vezano i za izjave svedoka i dr), ali nalazi da isti nisu od posebnog značaja za donošenje drugačije odluke.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi čl. 154. i 155. ZPP. Tužioci su delimično uspeli u sporu. U toku trajanja prvostepenog postupka menjan je i tužbeni zahtev. Sve je to bespotrebno dovelo do stvaranja velikih troškova. Prvostepeni sud je pravilno izvršio obračun troškova od 1.227.000,00 dinara (ako se uzme u obzir da nije preinačena drugostepena i prvostepena presuda), pa shodno svemu tome Vrhovni kasacioni sud nalazi da od tog iznosa troškova tužiocima treba priznati 30% što čini iznos od 409.000,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić