U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Tatjana Jovanović, advokat u ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca 30.10.2019. godine, u sednici održanoj 25.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 8403/19 od 30.10.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu broj P 5709/17 od 23.05.2019. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime materijalne štete po osnovu izgubljene zarade za period od 01.10.2008. godine do 01.09.2010. godine isplati iznos od 5.482.280,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.05.2019. godine kao dana presuđenja pa do isplate. Obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 22.500,00 dinara, u roku od 15 dana.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž 8403/19 od 30.10.2019. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio je presudu Višeg suda u Beogradu, a odbio je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14.... 87/2018, 18/2020), pa je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je 26.09.2008. godine tužilac lišen slobode i zadržan 48 sati na osnovu rešenja MUP RS –DP-UKP-Službe za borbu protiv organizovanog kriminala – Odeljenje za suzbijanje organizovanog finansijskog kriminala, Odsek za suzbijanje korupcije broj KU 50/08, LS 81/08 od 26.09.2008. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 359. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ RS. Nakon policijskog zadržavanja od 48 sati tužilac je pušten na slobodu 28.09.2008. godine, a rešenjem Okružnog suda u Beogradu broj Ki 902/08, Kv 2862/08 od 30.09.2008. godine je odbijen predlog OJT u Beogradu da se prema tužiocu odredi pritvor. Presudom Višeg suda u Beogradu broj K 668/12 od 11.06.2014. godine, potvrđenom presudom Apelacionog suda u Beogradu broj Kž1 61/15 od 23.05.2015. godine, tužilac je oslobođen od optužbe. Tužiočevo obraćanje Ministarstvu pravde Republike Srbije od 15.06.2017. godine sa zahtevom za postizanje sporazuma radi naknade materijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode i neosnovanog vođenja pomenutog krivičnog postupka je ostalo bez odgovora. Tužilac je u ovoj parnici tražio naknadu materijalne štete na osnovu izgubljene dobiti za period od 01.10.2008. godine do 01.09.2010. godine u visini od 5.482.280,00 dinara, koliko iznosi dinarska protivvrednost neostvarenog advokatskog honorara ugovorenog sa firmom „....“ ...u paušalnom mesečnom iznosu od po 2.000 evra.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da nije osnovan tužbeni zahtev tužioca u smislu člana 189. u vezi sa članom 155. i članom 154. Zakona o obligacionim odnosima-ZOO zato što izmakla korist podrazumeva da je nastala šteta izostankom dobiti koji se osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čija realizacija je sprečena štetnikovom radnjom ili propuštanjem, pa kako tužilac pre štetnog događaja nije ostvarivao dobitak u odnosu na koji je u ovoj parnici tražio naknadu štete, ocenjeno je da se njegovo sticanje prihoda po tom osnovu prema redovnom toku stvari nije moglo očekivati.

Pravilno su nižestepeni sudovi ocenili činjenicu da između tužioca kao advokata i firme „...“ ... nije bilo pisanog ugovora o pružanju advokatskih usluga u periodu pre pritvaranja (26.09.2008. godine) i da je ugovor zaključen tek 27.01.2011. godine. Nižestepeni sudovi su cenili tvrdnju tužioca da je sa firmom „...“ imao usmeno postignut dogovor za zastupanje u visini navedenog paušalnog honorara i da je takav dogovor postignut u septembru 2008. godine, ali da do potpisivanja nije došlo zato što je zbog medijske hajke vezane za tužiočevo ime, menadžment firme strahovao za svoj poslovni ugled i rejting na tržištu. Međutim, ne može se prihvatiti tužiočeva tvrdnja da je umanjenje njegovog rejtinga zbog policijskog zadržavanja od 48 časova iako propraćeno u medijima, u uzročno posledičnoj vezi sa nezaključivanjem ugovora. Ovo zato što je pisani ugovor sa ovom firmom tužilac zaključio 27.01.2011. godine u vreme kada je vođen krivični postupak protiv tužioca čiji je ishod tada bio neizvestan. Krivični postupak je dovršen oslobađajućom presudom, ali tek 23.03.2015. godine. Pravilno su nižestepeni sudovi cenili činjenicu da na umanjenje tužiočevog rejtinga u odnosu na firmu „....“ nije uticao krivični postupak koji je vođen protiv njega tokom koga je bio lišen slobode u periodu od 12.04.2006. godine do 04.02.2008. godine, kao ni krivični postupak koji zbog kojeg je i došlo do policijskog zadržavanja od 48 časova jer je tužilac zaključio ugovor sa tom firmom u toku 2011. godine. Zato se ne može prihvatiti tvrdnja da je samo policijsko zadržavanje tužioca toliko narušilo njegov rejting da ne dođe do zaključenja ugovora. Pri tome i sam tužilac tvrdi da je nakon puštanja iz pritvora počeo pregovore sa firmom „...“ u vezi sa zaključenjem ugovora. Za sporni period 01.10.2008. godine do 01.09.2010. godine tužilac nije imao zaključeni ugovor, te je na osnovu člana 238. stav 1. ZPP njegov tužbeni zahtev ocenjen kao nedokazan. Naime, tužilac nije dokazao da zbog njegovog umanjenog ugleda nije došlo do zaključenja pismenog ugovora sa firmom „...“ za utuženi period, odnosno da postoji uzročno posledična veza policijskog pritvora od 48 h i nezaključenja ugovora i zato njegov tužbeni zahtev nije osnovan.

Sud je cenio revizijski navod tužioca da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu postupka zato što je bez otvaranja glavne rasprave i bez izvođenja dokaza ocenio iskaze svedoka BB i tužioca koje je prvostepeni sud saslušao, a nije dao nikakvu oceni njihovih iskaza, ni da li ih prihvata, ni da li ih ne prihvata. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud u obrazloženju presude govoreći o iskazu svedoka BB i tužioca naveo i reči: „prvostepeni sud osnovano nije prihvatio kao pouzdane“ i da je time učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. i 383. stav 3 i 4. ZPP, ali je ocenio da se radi o relativno bitnoj povredi postupka koja nije uticala na pravilnost presuđenja. Ovo stoga što su nižestepene presude zasnovane na pismenim dokazima, a ne na iskazu svedoka BB i tužioca u pogledu postojanja njihovog usmenog dogovora. Odluke nižestepenih sudova su zasnovane na činjenici da između tužioca i „...“ u relevantnom periodu nije došlo do zaključenja pismenog ugovora, a svedok BB je samo zaposlen u „...“. Nižestepeni sudovi su svoje zaključke izveli na osnovu pismene dokumentacije o dužini trajanja prethodnog krivičnog postupka i provedenog vremena u pritvoru, trajanju drugog krivičnog postuka u kome je oslobođen kao i datumu zaključenja ugovora između tužioca i firme „...“.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i preostale revizijske navode tužioca, pa je zaključio da se neosnovano pobija pravilnost presuđenja, pa je ocenio da revizija tužioca nije osnovana na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić