U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vesna Stanimirović, advokat u ..., protiv tuženih BB i VV, obojica iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Ivana Hinić Pavić, advokat u ..., radi isplate duga, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8741/2018 od 01.10.2019. godine, u sednici veća održanoj 02.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda Beogradu Gž 8741/2018 od 01.10.2019. godine u delu odluke o kamati dosuđenoj na iznos od 2.330 evra, utoliko što se kamata na ovaj iznos dosuđuje od 12.10.2010. godine, umesto od 23.03.2018. godine.

U preostalom delu, revizija tužilje se kao neosnovana ODBIJA.

Tužilji se ne dosuđuju troškovi revizijskog postupka.

Tuženima se ne dosuđuju troškovi odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P 251/17 od 11.05.2018. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa su obavezani tuženi da tužilji solidarno na ime duga isplate iznos od 31.472,73 evra, sa kamatom na iznos od 19.996,71 evra, po stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 23.03.2018. godine do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Drugim stavom izreke je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se obavežu tuženi da joj solidarno na iznos od 11.476,02 evra isplate kamatu po stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 23.03.2018. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Trećim stavom izreke su obavezani tuženi da solidarno tužilji na ime troškova postupka isplate iznos od 266.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 8741/2018 od 01.10.2019. godine, prvim stavom izreke preinačio presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu u njenom prvom stavu izreke tako što je obavezao tužene da tužilji solidarno na ime duga isplate iznos od 2.330,00 evra sa kamatom po stopi koju određuje Evropska centralna banka počev od 23.03.2018. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, dok je tužbeni zahtev tužilje preko dosuđenog iznosa pa do traženog, za iznos od 29.142,73 evra sa traženom kamatom na iznos od 17.666,71 evra počev od 23.03.2018. godine do isplate, odbio kao neosnovan. Drugim stavom izreke je preinačio rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u trećem stavu izreke prvostepene presude tako što je obavezao tužene da tužilji solidarno na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 134.400,00 dinara. Trećim stavom izreke je obavezana tužilja da tuženima solidarno na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 103.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke o troškovima do konačne isplate. Četvrtim stavom izreke je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su dali odgovor na reviziju i tražili su troškove njegovog sastava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011, 55/2014, 87/2018 i 18/2020), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ovog zakona, jer je prva prvostepena presuda ukinuta 18.01.2017. godine, pa je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena, ali da je samo delimično osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Drugostepeni sud je održao glavnu raspravu pred drugostepenim sudom (član 383. stav 4. ZPP), ponovio izvedene dokaze, ocenio ih na osnovu člana 8. ZPP i utvrdio sledeće činjenice: tužilja je sada pokojnog GG, oca tuženih, upoznala nakon smrti njenog supruga u julu 1997. godine. Započeli su druženje koje je trajalo oko tri godine, za koje vreme je tužilja stekla veliko poverenje u njega, a potom su bili u emotivnoj vezi koja je trajala do polovine 2006. godine. U pismenu sačinjenom rukom bez navedenog datuma sačinjavanja, navedeni su devizni iznosi u valutama DM i evro, čiji zbir iznosi 29.300 DM i 5.300 evra. Popis pojedinačnih iznosa je sačinila tužilja, ispod kojeg je sada pokojni GG svojeručno napisao da će gore navedeni dug tužilji vratiti i svojeručno ga potpisao. Utvrđeno je da je pokojni GG u periodu od 2002, 2003. i 2004. godine uzeo na zajam od tužilje ukupno 3.000 evra, da je tužilji tokom 2005. godine vratio iznos od 670 evra, a da je krajem 2006. godine potpisao prazan papir na kome je napisao da će tužilji vratiti preostali deo duga, misleći da on iznosi 2.330 evra i da će tužilja upisati taj iznos (utvrđeno na osnovu iskaza pokojnog GG). Tužilja je 2006. godine protiv sada pokojnog GG podnela krivičnu prijavu i tužbu i to u vreme kada je njihova emotivna veza prestala i kada se kod nje pojavila sumnja, jer je on kupio novi automobil. Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu br. K 7346/2010 od 04.11.2011. godine, okrivljeni GG je oslobođen optužbe da je u periodu od 2000. pa do januara meseca 2005. godine u nameri da pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist, lažnim prikazivanjem činjenica, dovodio u zabludu oštećenu, ovde tužilju AA i održavao je u zabludi, čime ju je naveo da mu na štetu svoje imovine preda iznos od 20.000 evra (u dinarskoj protivvrednosti 1.700.000,00 dinara), tako što je koristeći dugogodišnje poznanstvo, prijateljstvo i poverenje sa oštećenom, tražio novac na pozajmicu njegovom prijatelju NN DD, koji se navodno bavi izgradnjom „zelenih krovova“, a koji će joj u znak zahvalnosti za korišćenje novca dati određenu novčanu nadoknadu, pri tom joj govoreći da je novac sigurniji kod njegovog prijatelja nego u banci, te da će joj vratiti novac najkasnije 01.03.2005. godine uz mnogo veću kamatu nego što je u banci; ne sumnjajući u njegove namere, oštećena mu je dala novčane iznose od 1.000 do 2.000 evra i tek po proteku roka za vraćanje novca 01.03.2005. godine je zvala okrivljenog i tražila da joj novac vrati po dogovoru, ali joj je okrivljeni stalno pomerao rok vraćanja za sledeći mesec, govoreći joj da je u velikim problemima, kao i da će se obesiti ispred njenih ulaznih vrata ako ga prijavi i priredi mu tako nešto. Istom presudom je odbijena optužba prema okrivljenom GG da je 01.03.2005. godine uputio pretnje oštećenoj i njenom maloletnom detetu ĐĐ rečima. „sve ću vas izubijati ako me prijaviš, nemoj to da mi radiš, ne znaš ko sve stoji iza mene“, a kojim pretnjama da će napasti na život i telo oštećene i njenog maloletnog sina je ugrozio sigurnost i izazvao uznemirenost kod njih, imajući u vidu da je u prethodnim razgovorima sa oštećenom rekao da ima pištolj, čime bi izvršio krivično delo ugrožavanja sigurnosti.

Utvrđeno je da je sada pokojni GG nakon smrti oca ostavinskim rešenjem od 29.10.2007. godine oglašen naslednikom na stambenoj zgradi i 14 katastarskih parcela upisanih u KO ... i traktoru marke „...“, da je na osnovu ugovora o kupoprodaji od 01.07.2008. godine prodao katastarsku parcelu površine 36 ari i 25 m2 za kupoprodajnu cenu u iznosu od 38.062,50 evra. GG je umro 23.04.2013. godine, a za naslednike po osnovu zakona i međusobnog sporazuma na zaostavštini koju čine sedam katastarskih parcela i udeo od 1/3 katastarske parcele, zemljišta pod zgradom – objektom sa pravom vlasništva ostavioca sa udelom od 1/3 na porodičnoj stambenoj zgradi, oglašeni su tuženi sa po ½ idealnih delova; na putničkom vozilu marke „...“ vlasništvo ostavioca, po saobraćajnoj dozvoli izdatoj 03.07.2008. godine je oglašen tuženi BB, a na traktoru marke „...“ tuženi VV. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast ukupno ukamaćeno potraživanje tužilje na dan 23.03.2018. godine iznosi 31.472,73 evra, od čega je glavni dug 19.996,71 evra, a obračunata zakonska zatezna kamata iznosi 11.476,02 evra. Konvertovanje DM u evro je izvršeno prema odnosu 1 evro = 1,95583 DM.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužilje samo delimično osnovan, da je utvrđeno da je sada pokojni GG od tužilje u toku 2002, 2003. i 2004. godine uzeo na zajam ukupan iznos od 3.000 evra, da je tužilji vratio iznos od 670 evra, tako da preostali iznos nevraćenog zajma iznosi 2.330 evra, koliko je tužilji na osnovu člana 557. Zakona o obligacionim odnosima i dosudio sa kamatom počev od 23.03.2018. godine, na osnovu člana 277. ZOO (datuma od kada je tužilja potraživala kamatu podneskom od 10.04.2018. godine). Ocenio je da su tuženi na osnovu člana 222. Zakona o nasleđivanju odgovorni za ostaviočeve dugove i da visina vrednosti nasleđene imovine premašuje iznos od 2.330,00 evra. Drugostepeni sud je zaključio da zahtev tužilje za isplatu iznosa preko dosuđenog, a do traženog nije osnovan, jer tužilja nije na osnovu člana 231. stav 2. ZPP dokazala činjenice bitne za nastanak i ostvarivanje njenog prava, da je sada pokojnom GG taj iznos novca dala na zajam, kako je navela u tužbi, da je on taj novac zadržao za sebe, što bi proizilazilo iz iskaza tužilje.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je drugostepeni sud održao glavnu raspravu, da je saslušao tužilju kao parničnu stranku i tužene (nemaju neposrednih saznanja) koji su u parnicu stupili nakon smrti prvobitno tuženog njihovog oca 2013. godine. Drugostepeni sud je u skladu sa članom 8. ZPP stekao uverenje o tome u kojoj meri će pokloniti veru iskazu tužilje, a u kojoj meri ostalim izvedenim dokazima uključujući i iskaz prvobitno tuženog, sada pokojnog GG koji je saslušan u prvostepenom postupku kao parnična stranka, a čiji iskaz je drugostepeni sud pročitao i ocenio. Po slobodnom sudijskom uverenju drugostepeni sud je veru poklonio iskazu sada pokojnog GG i utvrdio da je on od tužilje pozajmio iznos od 3.000 evra, da joj je vratio 670 evra, te da je preostao dug od 2.330,00 evra. Drugostepeni sud nije poklonio veru tužilji. Tužilja je tokom postupka, a i u reviziji tvrdila da je pozajmila pokojnom GG 29.300 DM i 5.300 evra u periodu od 2000. do 2005. godine. Međutim, iz njenog iskaza kao i iz krivične prijave koju je podnela protiv GG 04.04.2006. godine, proizlazi da je novac popisan u potpisanoj priznanici dala sada pokojnom GG, kako bi po njegovom savetu novac uložila u privatni posao „zeleni krovovi“ kojim se bavio njegov prijatelj, a koji novac bi joj njegov prijatelj kasnije vratio uz naknadu. GG je oslobođen od optužbe da je učinio krivično delo prevare u produženom trajanju u odnosu na ovde tužilju. Ni u ovoj parnici tužilja nije dokazala da je devizni novac specificiran iz priznanice pozajmila lično GG, niti je dokazala da je on taj novac zadržao za sebe. Uočljivo je da na priznanici nema datuma, da nije ugovorena kamata koju tužilja tužbom potražuje, da nije ugovoren ni datum vraćanja specificiranih iznosa. Zato je drugostepeni sud pravilno zaključio da tužilja nije dokazala da je popisane devizne iznose pozajmila lično GG. GG je priznao dug u iznosu od 2.330 evra, odnosno priznao je da je pozajmio 3.000 evra i da je vratio 670 evra, što je i tužilja učinila nespornim i zato se ne može prihvatiti revizijski navod tužilje da je drugostepeni sud napravio pravnu konstrukciju time što je prihvatio da je visina pozajmice iznosila samo 3.000 evra i da je za utuženi iznos neosnovano ocenio da se ne radi o pozajmici, što bi bilo u koliziji sa utvrđenom činjenicom da je u tom periodu od 2002. do 2005. godine tuženi GG ipak pozajmio 3.000 evra. Iz iskaza tužilje koja je više puta saslušana ne može se izvesti zaključak o tome na šta je toliki novac potrošio pokojni GG ukoliko bi se prihvatila njena tvrdnja da je on novac pozajmio za sebe, jer ona u iskazima nije navodila da je uočila da pokojni GG taj novac troši, niti je učinila uverljivim tvrdnju zašto je u periodu od pet godina sukcesivno ulagala novac, a da joj ništa od toga nije bilo uzvraćeno (osim 670 evra od zaista pozajmljenog novca). Ovim se potkrepljuje zaključak drugostepenog suda da tužilja nije dokazala da je novac koji potražuje tužbom dala u zajam sada pokojnom GG.

Navod revizije da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, jer pobijana odluka protivureči sama sebi i razlozima presude je ocenjen kao nedozvoljen, jer se prema članu 407. ZPP revizija ne može izjaviti zbog ove bitne povrede postupka.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da se revizijom neosnovano pobija odluka drugostepenog suda o visini neisplaćenog duga (2.330 evra). Međutim, tužilja osnovano ukazuje da kamata na ovaj dosuđeni iznos nije pravilno dosuđena. Osnovano u reviziji navodi da je podneskom od 10.04.2018. godine precizirala tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka koji je na glavno potraživanje obračunao „kapitaliziranu“ kamatu do dana veštačenja 10.04.2018. godine, te da je na tako utvrđeni ukupan iznos postavila zahtev za kamatu počev od dana veštačenja. Naime, kako je drugostepeni sud utvrdio da je u periodu od 2002. do 2005. godine, pokojni GG od tužilje pozajmio samo iznos od 3.000 evra od čega je vratio 670 evra, da nikakva kamata nije ugovorena kao ni dan vraćanja zajma, proizilazi zaključak da tužilja ima pravo na kamatu na dosuđeni iznos od dana podnošenja tužbe 12.10.2010. godine pa do isplate jer se tužba smatra opomenom, zbog čega od tada i ima pravo na kamatu na osnovu člana 277. ZOO. Utoliko je njena revizija usvojena.

Imajući u vidu izloženo, odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 414. i 416. stav 1. ZPP.

Neosnovano se revizijom pobija i pravilnost odluke o troškovima postupka imajući u vidu uspeh tužilje u ovoj parnici, odnosno uspeh tuženih u žalbenom postupku. Tužilji se ne dosuđuju troškovi revizijskog postupka, jer je uspela u neznatnom delu, odnosno u delu odluke o zakonskoj kamati koja je po svojoj prirodi sporedno potraživanje.

Tuženima se ne dosuđuju traženi troškovi za odgovor na reviziju jer ta parnična radnja nije bila nužna (čl. 154. st.1. ZPP).

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić