U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., Republika ..., čiji je punomoćnik Ivana Babović, advokat u ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde, koga zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7780/19 od 23.10.2019. godine, u sednici veća održanoj 23.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda Beogradu Gž 7780/19 od 23.10.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Viši sud u Beogradu je presudom P 2107/16 od 19.09.2018. godine, stavom prvim izreke pod tačkom 1 odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati na ime naknade materijalne štete: 1) iznos od 4.307.748,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.03.2010. godine pa do isplate, na ime štete zbog neadekvatno konzerviranog gradilišta; 2) iznos od 9.000 evra mesečno za period počev od 01.12.2008. godine do 01.12.2018. godine sa kamatom počev od 05. u mesecu za prethodni mesec za svaki pojedinačni iznos pa do konačne isplate, a na ime izgubljene koristi u vidu izgubljenog zakupa za poslovni prostor za deset godina; 3) iznos od 36.000 evra sa kamatom počev od 12.12.2008. godine pa do isplate po osnovu izgubljene dobiti na ime pružanja ugostiteljskih usluga. Pod tačkom 2. prvog stava izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iznos od 1.000.000,00 dinara, po osnovu naknade zbog povređenog poslovnog ugleda iznos od 2.000.000,00 dinara, po osnovu naknade zbog povrede časti i ugleda iznos od 1.000.000,00 dinara, na ime umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 700.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova usled povrede slobode iznos od 3.800.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 19.09.2018. godine pa do isplate. Drugim stavom izreke je obavezan tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 190.500,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 7780/19 od 23.10.2019. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu, a odbio je i zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Iako je revizija izjavljena zbog bitne povrede postupka učinjene u drugostepenom postupku, u njoj se ne navodi konkretno u čemu se bitne povrede sastoje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je 30.10.2008. godine određen pritvor rešenjem istražnog sudije Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu, koji je produžen rešenjem istog suda od 27.11.2008. godine, a ukinut je rešenjem 14.01.2009. godine. Tužilac je u vreme pritvaranja bio državljanin Republike ..., sa prebivalištem na teritoriji te države. Pritvor je određen na osnovu člana 142. stav 1. tačke 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku radi obezbeđenja prisustva okrivljenog u postupku i radi sprečavanja uticaja na svedoke i trajao je 76 dana. Protiv tužioca je vođen postupak po optužnici Okružnog javnog tužilaštva – Specijalnog tužilaštva u Beogradu, kojim je tužiocu stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela davanja mita iz člana 368. stav 1. KZ RS. Presudom Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu od 01.11.2012. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu broj Kž-PO1-9/13 od 04.10.2013. godine, tužilac je oslobođen od optužbe.

Tužilac je kao investitor gradio objekat u ..., ali je po nalogu nadležne inspekcije 09.09.2008. godine gradilište zatvoreno. Zbog neodgovarajućeg konzerviranja zaštite izvedenih radova za period od zatvaranja gradilišta, od 09.09.2008. godine pa do dana veštačenja 24.03.2010. godine, po nalazu veštaka građevinske struke, nastala je šteta u visini od 4.307.748,00 dinara sa uračunatim PDV. Usled nemogućnosti okončanja gradnje u ugovorenom roku do kraja 2008. godine, tužiocu kao zakupodavcu je od strane PDP „BB“ d.o.o. iz ... otkazan ugovor o desetogodišnjem zakupu tog objekta sa ugovorenom mesečnom zakupninom po 9.000 evra. Ugovor o pružanju ugostiteljskih usluga u objektu „VV“ u ..., zaključen 01.09.2008. godine sa fudbalskim klubom „Sinđelić“ iz Beograda je raskinuo sam tužilac zbog nemogućnosti da usled lične sprečenosti izvrši ugovorene obaveze. Visina ugovorenog prihoda po ovom ugovoru za desetodnevni period od 02.01.2009. godine do 12.01.2009. godine za 150 članova svih selekcija omladinske škole tog kluba je iznosila 36.000 evra.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da je određivanje pritvora skrivio sam tužilac, jer mu je pritvor 30.10.2008. godine određen radi sprečavanja uticaja na svedoka, između ostalih i na svedoka GG koja je protiv tužioca dva dana ranije podnela prekršajnu prijavu u kojoj je navela da joj je u njenoj kancelariji tužilac pretio, optužujući je da ga je ona prijavila, govoreći da će doći njenoj kući i da će „ona videti“, a što je kod svedoka izazvalo strah. GG je radila na poslovima građevinskog inspektora Opštine ..., a po nalogu nadležne inspekcije je 09.09.2008. godine zatvoreno tužiočevo gradilište u ... . Cenjeno je da je tužilac u vreme pritvaranja bio državljanin Republike ..., da je imao prebivalište na teritoriji te države, a u to vreme prelazak granice između Republike Srbije i Republike Crne Gore je bilo omogućen samo uz ličnu kartu, pa oduzimanje putne isprave iz ovog razloga nije ni bilo moguće, jer bi tužilac uz ličnu kartu mogao da napusti Republiku Srbiju. Postojala je opasnost da će tužilac biti nedostupan organima gonjenja Republike Srbije. Zaključili su da se nisu stekli uslovi iz člana 560. Zakonika o krivičnom postupku, koji je važio u vreme određivanja pritvora i njegovog trajanja, za dosudu naknade nematerijalne i materijalne štete, bez obzira na činjinicu što je tužilac oslobođen od optužbe da je učinio krivično delo koje mu je bilo stavljeno na teret.

Vrhovni kasacioni sud je našao da su nižestepeni sudovi pravilno odlučili kada su odbili tužbeni zahtev za naknadu štete na osnovu člana 560. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, koji je važio u vreme određivanja pritvora i njegovog trajanja („Službeni list SRJ“ broj 70/2001,68/2002, „Službeni glasnik RS“ br 58/2004, 85/2005, 115/2005, 46/2006, 49/2007, 122/2008, 20/2009, 72/2009, 76/2010). Činjenica što se tužilac sam javio istražnom sudiji, te dao iskaz u krivičnom postupku koji je protiv njega vođen, ne utiče na drugačiji zaključak o tome da je tužilac sam skrivio donošenje rešenje o pritvaranju. Imajući u vidu sadržinu prekršajne prijave koju je podnela svedokinja GG, postojala je sumnja da bi tužilac mogao da utiče i na druge svedoke, a ne samo da ponovi pritisak na svedokinju GG koja je ubrzo i umrla. Iz tih razloga, nisu se stekli uslovi za primenu člana 560. stav 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku, te su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da tužiocu ne pripada naknada štete zbog neosnovanog pritvaranja (koje se pokazalo kao neosnovano tek donošenjem presude kojom je on oslobođen od optužbe) jer je nesumnjivo utvrđeno da je tužilac svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode.

Što se tiče naknade materijalne štete koju tužilac potražuje tužbenim zahtevom nastalu kao posledicu neosnovanog pritvaranja i provođenja u pritvoru, Vrhovni kasacioni sud je našao i druge okolnosti zbog kojih je ovaj tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Naime, tužilac traži naknadu štete zbog neadekvatnog konzerviranja gradilišta, iako je u postupku utvrđeno da je nadležna inspekcija 09.09.2008. godine zatvorila gradilište, a pritvor je određen rešenjem 30.10.2008. godine. Prema tome, zatvaranje gradilišta nije u uzročno-posledičnoj vezi sa tužiočevim pritvaranjem. Osim toga, pritvor je trajao 76 dana, te je po izlasku iz njega tužilac imao mogućnosti da gradilište konzervira i da štetu smanji, a ne da neobezbeđeno gradilište izloži vremenskim uslovima duže od godinu dana. Izgubljena zarada po osnovu desetogodišnjeg zakupa koju tužilac potražuje za period od 01.12.2008. pa do 01.12.2018. godine po 9.000 evra mesečno, takođe nije dokazana. Pritvor je tužiocu određen 30.10.2008. godine. Tužilac nije dokazao da bi u novembru mesecu 2008. godine završio gradilište i sve predviđene radove kako bi završeni objekat već 01.12.2008. godine predao zakupoprimcu. Nije dokazao da je jedini razlog zbog nedovršetka objekta bilo njegovo pritvaranje jer je gradnja pre toga bila obustavljena po rešenju nadležne inspekcije. Tužilac neosnovano potražuje i izgubljenu dobit na ime pružanja ugostiteljskih usluga u objekatu „VV“ u ..., Republika Crna Gora za period od 02.01. do 12.01.2009. godine u visini od 36.000 evra. Ugovor koji je imao zaključen sa Fudbalskim klubom „Sinđelić“ iz Beograda, tužilac je sam raskinuo, zato što nije mogao da obezbedi da ga lično izvrši zbog toga što je baš u to vreme bio u pritvoru.Tužilac nije dokazao uzročno-posledičnu vezu jer on i nije mogao da lično izvrši ugovorene obaveze u odnosu na 150 članova omladinske škole kluba za koji je zakup bio ugovoren.

Revident navodi da nije bilo osnova da mu se na osnovu člana 142. stav 2. tačka 2. ni po osnovu stava 2. tačka 1. istog člana ZKP odredi pritvor. U parničnom postupku se ne može ocenjivati zakonitost rešenja o određivanju pritvora koje je doneto u toku krivičnog postupka, jer se zakonitost rešenja o određivanju pritvora preispituje po žalbi okrivljenog u tom postupku. Međutim, u parničnom postupku se može ispitivati da li su postojale osobite okolosti koje su opravdavale određivanja pritvora i da li su postojale okolnosti koje isključuju tužiočevo pravo na naknadu štete zbog pritvora. Upravo su te okolnosti utvrdili nižestepeni sudovi i izveli pravilan zaključak o tome da je tužilac svojim nedozvoljenim ponašanjem pre pritvaranja skrivio donošenje rešenja o pritvoru.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revident navodima u reviziji nije doveo u pitanje pravilnost presuđenja nižestepenih sudova, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić