U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dobrica Milosavljević, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ d.o.o. iz ..., čiji je punomoćnik Branko Ilić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 180/19 od 03.09.2019. godine, u sednici održanoj dana 24.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 180/19 od 03.09.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 123/18 od 22.10.2018. godine, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj 051/14 od 19.06.2014. godine i da se obaveže tuženi da je vrati na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnosti. Obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 177.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 180/19 od 03.09.2019. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužilje i prvostepena presuda potvrđena. Odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud nije učinio povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, kao revizijski razlog iz člana 407. stav 1. tačka 3. istog zakona, jer je u postupku odlučivanja o žalbi tužilje izjavljenoj na prvostepenu presudu, pravilno primenio odredbe člana 386. stav 1. i člana 396. stav 1. ZPP, a drugostepena odluka sadrži jasne razloge na kojima je zasnovana. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo ni do drugih propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ovog zakona, na koju se revizijom takođe ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, na poslovima ..., u radnoj jedinici u ... . Rešenjem tuženog od 19.06.2014. godine otkazan joj je ugovor o radu, u skladu sa članom 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, zbog ukidanja radnog mesta ... i prestanka potrebe za njenim radom, uz isplatu otpremnine.

Tuženi je zbog centralizacije poslovnog upravljanja iz jedinstvenog centra u Beogradu u cilju obezbeđivanja stabilnog poslovanja i racionalizacije poslova poslovanja, a sve zbog smanjenog obima posla i iskazanog gubitka u 2013. godini, odlučio da izvrši preraspodelu poslova i optimizaciju broja izvršilaca prema stvarnom i očekivanom obimu proizvodnje i prihoda, pa je u tom smislu izmenio Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 20.05.2014. godine, koji je usvojen Odlukom tuženog od 20.05.2014. godine i istom određeno da će Pravilnik biti objavljen na oglasnim tablama tuženog, u sve četiri radne jedinice i u centru u Beogradu. Navedenim Pravilnikom, sa organizacionom šemom, u okviru tuženog sistematizovana su radna mesta kod tuženog, pri čemu u radnoj jedinici u ..., nije sistematizovano do tada postojeće radno mesto ... Pravilnik je bio na pravnoj snazi u vreme donošenja osporenog rešenja. Tuženi je dana 17.06.2014. godine doneo Odluku broj 143/14, kojom je usvojen Program rešavanja viška zaposlenih, utvrdio koja su lica višak i navedeni Program dostavio reprezentativnom sindikatu kod tuženog na mišljenje koji se sa Programom saglasio. Predlog Programa dostavljen je i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, koja je dala mišljenje. Kod tuženog nisu postojale mogućnosti za obezbeđivanje nekog drugog rešenja na koje upućuje član 155. stav 1. tačka 5. Zakona o radu, niti su zaposleni mogli da budu raspoređeni u druge poslovne jedinice poslodavca, s obzirom da je razdaljina poslovnih jedinica veća od 50 kilometara. Prema Programu rešavanja viška zaposlenih tuženi je 46 zaposlenih na neodređeno vreme oglasio viškom zbog prestanka potrebe za njihovim radom, među kojima je i tužilja.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa tužilji, uz zaključak nižestepenih sudova da su za njegovo donošenje bili ispunjeni uslovi iz člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 ... 32/13).

Zakon o radu propisuje postupak koji se u slučaju prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla primenjuje i određuje pravila koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba, koji je u konkretnom slučaju ispoštovan.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05 ... 32/13), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbom čl. 153.-158. istog zakona, propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca, kada je, s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje Programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja. Članom 155. stav 1. tačka 1. istog zakona, propisano je da program sadrži razloge prestanka potrebe za radom zaposlenog, a tačkom 4. kriterijumi za određivanje koji zaposleni su višak, dok je prema stavu 2. ovog člana poslodavac dužan da predlog programa dostavi sindikatu i organizaciji nadležnoj za zapošljavanje radi davanja mišljenja. Članom 156. stav 3. Zakona o radu, propisano je da je poslodavac dužan da razmotri i uzme u obzir predloge Republičke organizacije nadležne za zapošljavanje i mišljenje sindikata i da ih obavesti o svom stavu u roku od 8 dana.

U konkretnom slučaju, kod tuženog je došlo do organizacionih promena i potrebe smanjenja broja zaposlenih, a između ostalog i do ukidanja poslova ..., koji je obavljala tužilja. Za donošenje odluke kojom se tužilja oglašava tehnološkim viškom na ovom radnom mestu, nije bila potrebna primena unapred određenih kriterijuma iz razloga što je ovo radno mesto ukinuto.

Suprotno navodima revizije, Program rešavanja viška zaposlenih, tuženi je doneo uz pribavljanje mišljenja sindikata zaposlenih i Nacionalne službe za zapošljavanje, koja se izjasnila da ne postoji potražnja za zanimanjima zaposlenih koji su tehnološki višak, pa imajući u vidu da ni kod tuženog nije postojalo drugo upražnjeno radno mesto, na koje bi tužilja mogla biti raspoređena prema svojoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, proizilazi da tuženi pobijano rešenje nije doneo uz povredu člana 154. Zakona o radu. Imajući ovo u vidu, proizlazi da su neosnovani i navodi revizije da tuženi prilikom sprovođenja Programa rešavanja viška zaposlenih nije preduzeo nijednu od mera propisanih odredbom člana 154. Zakona o radu, s obzirom da je na ovaj način utvrđeno da nije bilo mogućnosti za premeštaj tužilje na druge poslove, niti za njeno upućivanje na rad kod drugog poslodavca. Okolnost što je kod tuženog posle donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji, poslove obavljala VV u centru u Beogradu na rad primljena na određeno vreme, na radnom mestu referenta za ..., poslove po opisu odgovarajuće onim koje je tužilja obavljala u radnoj jedinici u ..., ne ukazuje na povredu člana 179. stav 2. Zakona o radu, već predstavlja pravo tuženog, kao poslodavca, da u cilju racionalizacije i uštede u poslovanju, sam kreira svoju poslovnu politiku i u skladu sa tim organizuje proces rada, da odredi način na koji će obavljati pojedine poslove, kao i obavljanje poslova preko lica koja su ostala u radnom odnosu, pa u skladu sa tim ovlašćen da odredi strukturu zaposlenih, a što ne znači da takvo radno mesto (čiji su poslovi identični sa poslovima drugih radnih mesta) nije ukinuto.

Pobijano rešenje o otkazu sadrži potrebno obrazloženje iz koga proizilazi osnov za otkaz, u kome poslodavac nije u obavezi da zaposlenom obrazlaže razloge racionalizacije radnih mesta, niti je sud ovlašćen da preispituje nastupanje tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena koje su uslovile prestanak potrebe za radom zaposlenih. Nastupanje tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena koje su uslovile prestanka potrebe za radom zaposlenih, organizacija načina poslovanja i struktura zaposlenih potrebnih za uspešno poslovanje, odnosno struktura zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, predstavlja ekonomsku politiku poslodavca, koja ne može biti predmet ocene u sudskom postupku za zaštitu prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, već sud preispituje samo zakonitost sprovedenog postupka utvrđivanja viška zaposlenih i donošenja rešenja po tom osnovu, što je u konkretnom slučaju ispoštovano.

U postupku donošenja pobijanog rešenja tuženi je ispoštovao i odredbu člana 158. stav 1. Zakona o radu, s obzirom da je pre donošenja rešenja tužilji isplaćena otpremnina, pa imajući u vidu da je na ovaj način tuženi u svemu postupio po navedenim zakonskim odredbama, to je pravilna odluka nižestepenih sudova da nije osnovan zahtev tužilje za poništaj otkaza ugovora o radu, što čini neosnovanim i navode revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

U odsustvu pravnosnažne sudske odluke o poništaju rešenja o otkazu ugovora o radu, ne postoji ni osnov za restituciju zaposlenog, odnosno za obavezivanje tuženog da tužilju vrati na rad, u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, pa je pravilno odbijen tužbeni zahtev i u tom delu.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni navodi, o kojima se drugostepeni sud već izjasnio dajući razloge koji prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Na osnovu iznetog primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić