Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po reviziji tuženog, po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/2018 i 18/2020 - u daljem tekstu: ZPP) i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Navode revizije tuženog kojima ukazuje da drugostepena presuda ne sadrži razloge, u suštini da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti, po odredbi člana 407. ZPP. Revident ne ukazuje određeno na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se poziva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu ... u Odeljenju ... - ... . Rešenjem tuženog br. .../... od 05.03.2010. godine utvrđeno je da je zbog organizacionih promena kod tuženog prestala potreba za radom tužilje. Rešenjem tuženog br. ..../... od 08.03.2010. godine tužilji je otkazan ugovor o radu br. ... od 25.12.2007. godine. Kod tuženog je bilo ukupno 442 zaposlena na neodređeno vreme, a iskazana je potreba da 18 zaposlenih budu oglašeni za tehnološki višak, zbog čega tuženi nije doneo program rešavanja viška zaposlenih u smislu člana 153. stav 1. tačka 3. Zakona o radu. Prethodno, tuženi je doneo Program rešavanja viška zaposlenih 28.12.2009. godine, kojim je konstatovao da je kod tužene na neodređeno vreme zaposleno 442 zaposlena, da je 75 zaposlenih dalo saglasnost da bude utvrđeno kao višak zaposlenih i da su tim Programom obuhvaćeni samo zaposleni koji su se dobrovoljno prijavili. Nakon donošenja Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i Pravilnika o sistematizaciji poslova od 27.11.2009. godine, tuženi je doneo Odluku o prestanku potrebe za obavljanjem poslova za 18 zaposlenih, od ukupno 372., i formirao je Komisiju za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i Komisiju za primenu mere premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge poslove u društvu, koja Komisija nije pronašla mogućnost njihovog raspoređivanja. Pravilnikom o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih od 21.12.2009. godine utvrđeno je da se određivanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba vrši na osnovu kriterijuma iz člana 38-42 Opšteg kolektivnog ugovora, u skladu sa Odlukom Komisije od 15.12.2009. godine. Prema Odluci od 15.12.2009., Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni viškom na druge odgovarajuće poslove u društvu, je formirana sa obavezom da utvrdi slobodna radna mesta koja će se ponuditi zaposlenima za koje je u prethodnom postupku utvrđeno da je za njihovim radom prestala potreba, kao meru rešavanja viška, u skladu sa zahtevima i brojem izvršilaca iz Pravilnika o sistematizaciji poslova u društvu, te da u slučaju da više zaposlenih ispunjava uslove za raspoređivanje na upražnjene poslove, rangira kandidate prema stepenu ispunjenja uslova, i ako više kandidata u potpunosti ispunjava uslove za isto radno mesto, izvrši proveru znanja i sposobnosti u skladu sa opisom poslova koji su za slobodno radno mesto predviđeni, ta da sačini predlog raspoređivanja zaposlenih na slobodna radna mesta koji dostavlja generalnom direktoru i zameniku. Pravilnikom o sistematizaciji poslova od 27.12.2009. godine došlo je do ukidanja poslova ... u odeljenju ..., i još 10 poslova, u Finansijskom sektoru, a uvedeno je 10 novih poslova. Na drugim poslovima nije došlo do bitne promene, pa Komisija konstatuje da se postojeći izvršioci mogu rasporediti na nove poslove za koje ispunjavaju uslove predviđene Pravilnikom. Komisija je utvrdila da su upražnjeni poslovi SAP koordinator/finansijsko izveštavanje i poreskog savetnika (zamenik šefa odeljenja). Iz izveštaja Komisije za primenu mera premeštaja zaposlenih je prvostepeni sud utvrdio da je Komisija utvrdila da tužilja ne ispunjava uslove predviđene Pravilnikom o sistematizaciji poslova, u sklopu potrebnih radnji u cilju raspoređivanja zaposlenih koji predstavljaju tehnološki višak, na slobodne poslove. Prema obrazloženju rešenja o utvrđenju prestanka potrebe za radom tužilje, došlo je do organizacionih promena koje imaju za cilj racionalizaciju organizacije poslova, i smanjenje ukupnog broja zaposlenih, te je prestala potreba za radom tužilje, a tuženi nije u mogućnosti da je premesti na druge poslove, da joj obezbedi rad kod drugog poslodavca, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, rad sa skraćenim radnim vremenom, ni ostvarivanje drugih prava u skladu sa Zakonom i Kolektivnim ugovorom, Odlukom o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova je utvrđeno na kojim poslovima je prestala potreba, i na kojim je smanjen broj izvršilaca, pa je na osnovu navedenog prestala potreba za radom tužilje. Tužilji je otkazan ugovor o radu, sa obrazloženjem sadržanim u pobijanom rešenju, da je došlo do organizacionih promena koje imaju za posledicu smanjenje ukupnog broja zaposlenih, da je prestala potreba za radom tužilje i da tuženi nije bio u mogućnosti da je premesti na druge poslove i drugo, kao u obrazloženju prethodnog rešenja. Utvrđeno je da je Komisija obavestila tužilju da joj se mogu ponuditi dva radna mesta, da je tužilja predala molbu za navedeno upražnjeno radno mesto, međutim da nikad nije primila odgovor, iako se obraćala usmeno i pismeno članovima Komisije. Tužilja se potom obratila direktoru tuženog sa molbom za raspored koji bi prihvatila, i na radno mesto za koje je potrebna niža stručna sprema, ali takođe nije primila odgovor i obaveštenje. Naznačenim Pravilnikom o sistematizaciji poslova kod tuženog, pored ostalog, ukinuto je radno mesto na kome je tužilja radila, ali su formirana nova radna mesta i novi poslovi za koje je tužilja ispunjavala uslove kao diplomirani inženjer organizacije za industrijsko inženjerstvo, ali novi poslovi nisu ponuđen od strane tuženog, kao niti dokvalifikacija ili prekvalifikacija. Tuženi koristi spoljne saradnike - honorarne saradnike, ali nije utvrđeno za koje poslove. Na osnovu tih činjenica je prvostepeni sud zaključio da u naznačenom periodu kod tuženog nije bilo jasnih kriterijuma na osnovu kojih je vršeno raspoređivanje prema novom Pravilniku o sistematizaciji poslova od 27.11.2009. godine, odnosno tužilji je bila uskraćena mogućnost da jasno i nedvosmisleno bude obaveštena o stvarnim i realnim razlozima zbog kojih joj je otkazan ugovor o radu. Propuštanjem da tužilji ponudi raspoređivanje na upražnjena radna mesta, bez jasno određenih kriterijuma za takva raspoređivanja, i time što su u rešenjima navedeni paušalni razlozi zbog kojih je tužilja proglašena tehnološkim viškom, prvostepeni sud nalazi da je tuženi povredio proceduru donošenja rešenja.

Prema stavu drugostepenog suda, nije bilo osnova za primenu odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu u odnosu na tužilju, s obzirom da tuženi nije dokazao na koji način je primenjivao kriterijume za utvrđivanje ko će od zaposlenih biti proglašen za tehnološki višak, niti je dokazao da nije postojala mogućnost da se tužilja rasporedi na drugo radno mesto u skladu sa stručnom spremom i radnim iskustvom shodno Pravilniku o sistematizaciji poslova kod tuženog od 27.11.2009. godine, što čini osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonitim. Na nova sistematizovana radna mesta raspoređeni su zaposleni čija su radna mesta novim Pravilnikom o sistematizaciji poslova kod tuženog ukinuta. U takvoj situaciji, sud nalazi da kriterijumi za raspoređivanje zaposlenih moraju postojati i moraju se primenjivati ravnopravno na sve zaposlene, naročito kada postoje više zaposlenih koji ispunjavaju uslove za nova radna mesta. Dakle, tuženi je bio u obavezi da ispita da li tužilja ispunjava uslove za drugo novo radno mesto i to pod jednakim uslovima za sve zaposlene, čija su radna mesta ukinuta. Osporenim rešenjima navedeni su paušalni razlozi zbog čega je tuženi utvrdio da je prestala potreba za radom tužilje i zbog čega joj je otkazan ugovor o radu. Drugostepeni sud nalazi i da je tuženi bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, s obzirom na to da je ukupan broj proglašenih tehnološkim viškom ne samo 18, već još 75 zaposlenih koji su se izjasnili da im prestane radni odnos uz isplatu stimulativne otpremnine, dakle 93, kako je i odlukom Skupštine tuženi utvrdio da će sprovođenjem organizacionih promena broj zaposlenih smanjiti za 20%, kojim bi programom predvideo mere za zapošljavanje, premeštaj na druge poslove, rad kod drugog poslodavca, prekvalifikaciju, dokvalifikaciju i druge mere za rešavanje tehnološkog viška, pa kako je to izostalo, nezakonita su rešenja kojima je utvrđeno da je prestala potreba za radom tužilje, i otkazan joj ugovor o radu.

U reviziji, tuženi ističe da su poslovi koje je tužilja obavljala ukinuti Pravilnikom o sistematizaciji poslova od 27.11.2009. godine, te nije bilo mesta međusobnom upoređivanju rezultata, i godišnje ocene rada zaposlenih, niti primene kriterijuma da bi se utvrdio tehnološki višak, a tužilja nije ispunjavala uslove za raspored na druga, upražnjena radna mesta, niti je u tome imala prednost.

Odredbama člana 153. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005 i 54/2009) koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, predviđena obaveza poslodavca da donese program rešavanja viška zaposlenih ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena doći do prestanka potrebe za radom propisanog broja zaposlenih na neodređeno vreme, kojim će se utvrditi kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih i pronaći adekvatne mere koje će otkaze ugovora o radu zaposlenima svesti na najmanju moguću meru. U konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi poslodavac je Pravilnikom o primeni kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih od 21.12.2009. godine regulisao da se određivanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba vrši na osnovu kriterijuma iz člana 38-42 Opšteg kolektivnog ugovora, ali u odnosu na tužilju nalazi da nije bilo potrebe za njihovom primenom, jer je ukinuo poslove radnog mesta na kome je tužilja radila, te nije bilo mesta upoređivanju sa drugim zaposlenim. Međutim, iz konkretnih činjenica proizilazi zaključak da su ne samo tužilja, već i drugi zaposleni bili u situaciji da se raspoređuju na 10 novih poslova u finansijskom sektoru i na drugim poslovima na kojima prema izveštaju Komisije nije došlo do bitne promene. Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni viškom na druge odgovarajuće poslove u društvu, je formirana sa obavezom da utvrdi slobodna radna mesta koja će se ponuditi zaposlenima za koje je utvrđeno da je za njihovim radom prestala potreba, i da u slučaju da više zaposlenih ispunjava uslove za raspoređivanje na upražnjene poslove, rangira kandidate prema stepenu ispunjenja uslova, i izvrši proveru znanja i sposobnosti u skladu sa opisom poslova koji su za slobodno radno mesto predviđeni, te da sačini predlog raspoređivanja zaposlenih na slobodna radna mesta koji dostavlja generalnom direktoru i zameniku. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, posebno prema sadržini osporavanih rešenja, ne proizilazi da je u odnosu na tužilju bio tako sproveden postupak, odnosno da je upoređivana sa drugim zaposlenima koji su raspoređivani na nova radna mesta i na ona koja je Komisija smatrala da nije došlo do bitne promene. Ovo tim pre što je utvrđeno da je Komisija obavestila tužilju da joj se mogu ponuditi dva radna mesta, i da je tužilja predala molbu za navedeno upražnjeno radno mesto. Odluka o otkazu ugovora o radu zaposlenom ne može biti posledica voluntarizma, već je poslodavac u ovakvoj situaciji morao primeniti odgovarajuće kriterijume koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tehnološki višak, i s obzirom na to da mu se ne može obezbediti drugi posao, kome će otkazati ugovor o radu.

Prema navedenom, osporenim rešenjima tuženog nije obrazloženo kako je tuženi utvrdio da je prestala potreba za radom tužilje i zbog čega nije bio u mogućnosti da je premesti na druge poslove, usled čega je tužilji otkazan ugovor o radu.

Odredbom člana 185. stav 1. Zakona o radu, propisano je da se ugovor o radu otkazuje rešenjem u pisanom obliku i obavezno sadrži obrazloženje. Razloge, odnosno obrazloženja zbog čega su doneta, osporena rešenja ne sadrže, već se uopšteno navode zakonski osnovi, kako je to napred navedeno.

Iz navedenih razloga su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da je tužilji otkazan ugovor o radu sa osnova iz člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, protivno zakonu, van propisane procedure, tako da nije obezbeđena zaštita tužilji kao zaposlenoj u tehnološkim, ekonomskim i organizacionim promenama kod poslodavca, zbog čega su rešenja pravilno poništena kao nezakonita.

Kako je usvojen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, kao nezakonitog, to je pravilno obavezan tuženi da tužilju vrati na rad na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz iznetih razloga primenom odredbe člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Neosnovan je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji, jer tuženi sa revizijom nije uspeo. Vrhovni kasacioni sud nalazi da odgovor na reviziju nije bio potreban za odlučivanje o reviziji, te ni troškovi koji su nastali njegovim podnošenjem nisu bili potrebni. Zato je primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić