OBAVEZUJE SE tužilac da na ime troškova parničnog postupka isplati tuženoj iznos od 12.000,00 dinara u roku od osam dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P 8090/13 od 09.11.2016. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - VP ...... da tužiocu AA iz ... isplati na ime naknade materijalne štete razliku između plate koju bi primao da je ostao u službi kod tužene i penzije koju je primio za period od 01.06.2013. godine do 31.12.2015. godine u iznosima navedenim u ovom stavu izreke sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 144.840,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Presudom Višeg suda u Nišu Gž 2109/17 od 21.03.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P 8090/13 od 09.11.2016. godine u prvom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke presude Osnovnog suda u Nišu P 8090/13 od 09.11.2016. godine tako što je obavezana tužena da plati tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 118.780,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu ima mesta odlučivanju o reviziji tužioca izjavljenoj na osnovu navedene odredbe (posebna revizija), zbog tumačenja materijalnog prava o zastarelosti potraživanja naknade štete i ujednačavanja sudske prakse.

Iz tog razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao vojno lice učestvovao u ratnim sukobima na teritoriji Kosova i Metohije tokom 1998. godine i 1999. godine. Tužilac je u vršenju vojne službe oboleo i zato je oglašen nesposobnim za vojnu službu. Rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od 16.12.2009. godine priznato mu je pravo na invalidsku penziju počev od 01.12.2009. godine. Veštačenjima je utvrđena uzročno-posledična veza između vršenja profesionalne vojne službe u uslovima ratnog stanja i psihičkog oboljenja koje je dovelo do nesposobnosti tužioca za vojnu službu i njegovog penzionisanja, kao i razlika između zarade koju bi ostvario u periodu jun 2013. - decembar 2015. godina da je ostao u vojnoj službi i invalidske penzije koja mu je u tom periodu isplaćivana.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev. Istaknuti prigovor zastarelosti sudovi su cenili primenom člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, smatrajući da se radi o povremenim potraživanjima i da do podnošenja tužbe - 04.09.2013. godine, nije protekao rok zastarelosti predviđen navedenom odredbom, računajući od najstarijeg potraživanja nastalog u junu 2013. godine.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su o zastarelosti tužiočevog potraživanja odlučivali pogrešnom primenom materijalnog prava.

Zastarelost zahteva za naknadu štete ceni se po odredbama članova 376. i 377. Zakona o obligacionim odnosima. Prema tim odredbama, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (član 376. stav 1), a u svakom slučaju to potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. stav 2). Kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1).

Ove odredbe primenjuju se bez obzira na to da li se naknada zahteva za već nastalu štetu ili za štetu za koju je po redovnom toku stvari izvesno da će sukcesivno nastajati u budućnosti, kao i bez obzira na to da li se naknada buduće štete zahteva u obliku rente ili u jednokratnom iznosu.

Šteta od gubitka zarade nastaje sukcesivno, sada i u budućnosti, i po pravilu traje sve dok traju štetne posledice. Takva šteta ima svoj uzrok u već svršenoj štetnoj radnji, a i sama je već nastala. Istina, radi se i o budućoj šteti, ali o takvoj koja je u sadašnjosti već izvesna, na koju oštećeni odmah ima pravo i za čije su određivanje u odštetnom pravu sadržana sva potrebna pravna pravila. Zato, kad oštećeni po završenom lečenju, znajući za učinioca i za štetu, uključujući i buduću, zahteva naknadu on je u pogledu te buduće štete sa gledišta zastarelosti u istom položaju kao i u odnosu na zahtev za naknadu štete - jednako zna za jednu i drugu i ima sve elemente koji mu omogućavaju da ustane sa određenim zahtevom da mu se na teret odgovornog lica dosudi naknada u vidu rente, sve dok traju štetne posledice. Takva vrsta štete nastaje u jednom određenom trenutku i oštećeni za nju i njenu osobinu da će trajati i ubuduće doznaje takođe u jednom određenom trenutku, tako da zastarelost počinje istog dana kad bi počela i za štetu čija ukupnost nastaje odjednom.

Naknada štete koja će sukcesivno nastajati u budućnosti može se ostvarivati ne samo u vidu rente, već i sukcesivnim utuživanjem kojima se traži naknada štete za određeno vremensko razdoblje. U slučaju sukcesivnog utuživanja budućih šteta, rokovi zastarelosti za prvo utuženo potraživanje računaju se po odredbama članova 376. i 377 . Zakona o obligacionim odnosima, a za svako sledeće utuženo potraživanje teče novi rok zastarelosti od dana kada je prethodni spor okončan (član 392. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima).

Podnetom tužbom tužilac traži naknadu materijalne štete predviđene članom 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima - izgubljene zarade zbog trajne nesposobnosti za rad u vidu razlike između invalidske penzije isplaćene u periodu jun 2013. godine - decembar 2015. godine i zarade koju bi u tom vremenskom periodu ostvarivao da zbog štetnog događaja nije ostao nesposoban za rad.

Tužilac je za ovu štetu saznao kada je oglašen nesposobnim za vojnu službu i kada mu je priznato pravo na invalidsku penziju počev od 01.12.2009. godine. Tužbu je podneo 04.09.2013. godine, pre isteka roka od pet godina predviđenog članom 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, ali po isteku roka od tri godine od saznanja za štetu u vidu izgubljene zarade - razlike između invalidske penzije i zarade koju bi ostvarivao da nije oglašen nesposobnim za vojnu službu. Protekom tog roka prestalo je pravo tužioca da zahteva naknadu štete za označeni vremenski period u smislu člana 360. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka sadržana u trećem stavu izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tuženoj su, imajući u vidu njen zahtev za naknadu parničnih troškova podnet u podnesku od 15.09.2016. godine, dosuđeni troškovi za sastav dva podneska (od 24.09.2013. i 12.09.2016. godine) u iznosu od po 6.000,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić