U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Savo Dobranić, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., VV iz ... i GG iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Slavko Radosavljev, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3556/17 od 09.11.2017. godine, u sednici veća održanoj 26.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tuženih, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3556/17 od 09.11.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1921/16 od 06.07.2017. godine, prvim stavom izreke, odbijen je u celosti tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud utvrdi da je tužilac stekao pravo korišćenja na osnovu održaja na nepokretnosti, njivi 1. klase, potes grad, površine 80 ari 90 m2, parcela broj .., po vrsti gradsko građevinsko zemljište, upisana u listu nepokretnosti broj .. KO ..., što su tuženi dužni priznati i trpeti da se na osnovu ove presude tužilac uknjiži kao nosilac prava korišćenja na opisanoj nepokretnosti u javnim knjigama i da se obavežu tuženi da mu naknade troškove parničnog postupka, kao neosnovan. Drugim stavom izreke, obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 57.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 06.07.2017. godine, do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3556/17 od 09.11.2017. godine, prvim stavom izreke, žalba tužioca je usvojena i prvostepena presuda preinačena, tako što je utvrđeno da je tužilac stekao pravo korišćenja na osnovu održaja na nepokretnosti – njiva 1. klase, potes grad, površine 80 ari 90 m2, parcela broj .., po vrsti gradsko građevinsko zemljište, upisana u list nepokretnosti broj .. KO ..., što su tuženi dužni priznati i trpeti, da se na osnovu ove presude tužilac ima uknjižiti kao nosilac prava korišćenja na napred opisanim nepokretnostima u javnim knjigama i obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 32.300,00 dinara. Drugim stavom izreke, odbvezani su tuženi da tužiocu naknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 15.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa je našao da je revizija dozvoljena i neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, usmenim ugovorom o poklonu od 1979. godine, sada pok. DD, pravni prethodnik tuženih, poklonio je ĐĐ parcelu broj .. KO ... . ĐĐ je predmetnu nekretninu godinama izdavao u zakup, sve do 19.08.2002. godine, kada je, ugovorom overenim pred sudom, istu prodao EE i ŽŽ, koji su potom sa tužiocem zaključili i pred sudom overili ugovor o kupoprodaji navedene nepokretnosti 10.05.2011. godine. Predmetna nepokretnost upisana je u List nepokretnosti broj .. KO ..., kao parcela broj .. grad, njiva 1. klase, površine 80 ari 90 m2, gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini RS, sa pravom korišćenja u korist DD. Pravni prethodnici tužioca su bili u posedu sporne nepokretnosti od zaključenja ugovora sa ĐĐ, a tužilac od dana zaključenja ugovora o kupoprodaji sa EE i ŽŽ.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev nije osnovan, jer ĐĐ nije stekao pravni osnov za korišćenje i raspolaganje pravom korišćenja na predmetnoj parceli, pa to pravo nisu mogli steći ni njegovi sledbenici, koji su pravo korišćenja predmetne parcele prodali tužiocu, s obzirom da je usmeni ugovor o poklonu zaključen između sada pok. DD i ĐĐ ništav u smislu odredaba člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer pok. DD nije mogao raspolagati predmetnom nekretninom, suprotno Zakonu o određivanju gradskog građevinskog zemljišta u gradovima i naseljima („Službeni list SFRJ“ 5/68, sa izmenama i dopunama, „Sl. list SFRJ“ 32/68 – 39/73), koji je bio na snazi u vreme kada je sa ĐĐ zaključio usmeni ugovor o poklonu, sve uz zaključak da pozitivno zakonodavstvo ne propisuje mogućnost sticanja pravom korišćenja putem održaja.

Po nalaženju drugostepenog suda, tužilac i njegovi pravni prethodnici su bili u mirnoj i nesmetanoj državini predmetne nepokretnosti od 1979. godine, kao nosioci prava korišćenja zemljišta u državnoj svojini, pa kako se njihova savesnost pretpostavlja u smislu odredbi člana 72. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, to je tužilac zajedno sa prethodnicima stekao pravo korišćenja predmetne nepokretnosti po osnovu apsolutnog održaja, na osnovu člana 28. stav 4. u vezi sa članom 30. stav 1. i 2. ZOSVP, imajući u vidu da je od 04.07.1996. godine (od kada je omogućeno sticanje prava svojine održajem na stvarima u društvenoj svojini), pa do podnošenja tužbe proteklo 20 godina.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužilac vandrednim održajem stekao pravo korišćenja na spornoj nepokretnosti.

Naime, Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ broj 6/80 i 36/90, „Službeni list“ broj SRJ broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“ broj 115/05), koji je stupio na snagu 01.09.1980. godine, je propisano da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem, protekom 10 godina, a savestan držalac nepokretnosti na koji drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. stav 2. i 4.), da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj, da se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme za koje su pravni prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci (član 30. stav 1. i 2.). Članom 72. stav 2. i 3. istog zakona je propisano da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, a da se savesnost državine pretpostavlja.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima („Službeni list SRJ“ broj 29/96), brisana je odredba člana 29. navedenog Zakona, kojom je bilo propisano da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem. Imajući u vidu navedeno, tek od stupanja na snagu navedenih zakonskih izmena (04.07.1996. godine), može se steći pravo svojine održajem i na zemljištu u društvenoj, odnosno kasnije državnoj svojini i od tada teku rokovi propisani članom 28. navedenog Zakona.

Posle donošenja Zakona o planiranju i izgradnji kojim se dozvoljava konverzija prava korišćenja zemljišta (član 102. zakona po kome se pravo korišćenja na građevinskom zemljištu pretvara u pravo svojine bez naknade), institut održaja (kao ustanova privatnog prava) može se po analogiji primeniti i na pravo korišćenja.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilac je zajedno sa svojim pravnim prethodnicima stekao pravo korišćenja na spornoj nepokretnosti po osnovu vandrednog održaja za koji je propisan duži rok državine (20 godina) iz člana 28. stav 4. ZOSVP, a imajući u vidu da je od stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (04.07.1996. godine) do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari (01.12.2016. godine), protekao zakonom propisan rok za sticanje prava korišćenja po osnovu vandrednog održaja na predmetnoj nepokretnosti. Za ovaj održaj, potrebno je osim državine od 20 godina ispunjenje još jednog uslova, a koji se tiče savesnosti držaoca. Tužilac i njegovi pravni prethodnici su bili u mirnoj i neometanoj državini sporne nepokretnosti od 1979. godine, a teret dokazivanja suprotnog, odnosno nesavesnosti državine bio je na tuženima, s obzirom da se postojanje savesnosti pretpostavlja.

Kod navedenog, imajući u vidu da je u konkretnom slučaju pored proteka vremena, ispunjen i uslov savesnosti, potreban za sticanje prava korišćenja vandrednim održajem sporne nepokretnosti, to su revizijski navodi kojima se ukazuje na ništavost ugovora o poklonu iz 1979. godine, bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

Iz napred navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić