Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/14 i 87/18), u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena i neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužioca na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom je neosnovano, jer u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u postupku pred drugostepenim sudom, tužilac i tuženi su se poznavali iz viđenja i tuženi je od tužioca, za koga je čuo da pozajmljuje novac uz kamatu, dana 14.07.2009. godine pozajmio iznos od 1.500 evra sa rokom vraćanja od 14.11.2009. godine. Tuženi je bio dužan da svakog 14. u mesecu tužiocu isplaćuje kamatu od po 400 evra, a 14.11.2009. godine je trebalo da isplati uz kamatu i glavnicu od 1.500 evra, ukupno 1.900 evra. Na tužiočev zahtev, tuženi je kamatu za avgust isplatio tužiocu dan ranije, 13.08.2009. godine, a narednih meseci svakog 14. u mesecu tuženi je tužiocu davao po 400 evra na ime kamate. Dana 14.11.2009. godine, tužilac od tuženog nije prihvatio iznos od 1900 evra na ime vraćanja celog iznosa duga, već je uzeo samo kamatu u udvojenom iznosu, jer tuženi nije stigao u zakazano vreme, a rok vraćanja je produžio za još godinu dana. U međuvremenu, tuženi je dana 01.09.2009. godine od tužioca pozajmio i iznos od 3.000 evra, sa kamatom od 10% mesečno, koje je trebalo da vraća svakog 01. u mesecu, a tužilac je tuženom odmah odbio prvi iznos kamate i predao mu 2.700 evra. Tuženi je svakog 01. u mesecu tužiocu vraćao 300 evra i svakog 14. u mesecu 400 evra na ime kamata na uzete pozajmice, sve do 01.10.2010. godine, kada je napravljen presek duga tuženog, sačinjavanjem pismena označenog kao „Sporazumni dogovor“, koji je tuženi lično rukom napisao u restoranu „VV“ u ..., po diktatu tužioca. ,,Sporazumni dogovor“ potpisan je od strane tužioca i tuženog i glasi: „Sporazumni dogovor koji se ne može menjati. Ja, BB iz ..., izjavljujem da ću od danas, kao što sam i do sada radio, svakog 01. i 14. u mesecu vraćati delove beskamatnog duga (prijateljskog pozajmljivanja) i to 01. u mesecu 300 evra i 14. u mesecu 400 evra do 14.06.2011. godine, tj. do isplate celokupne prijateljske pozajmice koju sam uzeo od dugogodišnjeg prijatelja (porodičnog) AA iz ... u iznosu od 6.300 evra, koliko sam u ovom momentu dužan. U slučaju bilo kakvog kašnjenja, celokupan dug do juna 2011. godine smo ja i moja porodica dužni vratiti isti dan, što garantujemo časnom reči i pokretnom i nepokretnom imovinom“. Dana 14.11.2010. godine tuženi je, po tužiočevom diktatu, u istom restoranu sačinio pismeno sledeće sadržine: „Izjava kojom ja, BB iz ..., želim da se u moje ime i moje porodice izvinim mom prijatelju AA koji mi je potpuno prijateljski, bez ikakve kamate ili nekih drugih usluga, pozajmio novac kada mi je bio preko potreban. Dogovorili smo se i napisali da pozajmljeni novac vraćam u ratama i to 01. u mesecu 300 evra, a 14. u mesecu 400 evra do izmirenja celokupnog duga, tj. do 14.06.2011. godine. Ovaj put danas sam iz opravdanih razloga zakasnio, ali ću sutra do 9 sati doneti celu ratu od 400 evra. Ovo mi se nikad više neće ponoviti ali ja ovoga puta nisam kriv, jer mi ljudi za koje sam završio poslove nisu isplatili novac koji sam ja sigurno očekivao, pa se nisam ranije obezbedio. Sa ovim je saglasan i moj prijatelj, AA“. Ovu izjavu potpisali su i tužilac i tuženi. Tuženi je dana 10.12.2010. godine protiv tužioca podneo krivičnu prijavu zbog krivičnih dela prinude i zelenaštva, a nakon saslušanja stranaka i svedoka, a OJT u Šapcu je dana 20.07.2012. godine ovu prijavu odbacilo sa obrazloženjem da prijavljeno delo nije krivično delo, a tuženi nije preuzeo krivično gonjenje. Isplatom kamate u iznosima od po 400 evra svakog 14. u mesecu u periodu od avgusta 2009. godine, pa zaključno sa septembrom 2010. godine (14 meseci), tuženi je tužiocu vratio ukupno 5.600 evra, a isplatom kamate u iznosima od po 300 evra svakog 01. u mesecu, i u periodu počev od oktobra 2009. godine, pa zaključno sa septembrom 2010. godine (12 rata) tuženi je tužiocu vratio ukupno 3.600 evra, odnosno ukupno 9.200 evra.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilna je odluka drugostepenog suda da tužbeni zahtev nije osnovan.

Odredbom člana 557. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, a članom 558. stav 1. istog zakona da se zajmoprimac može obavezati da uz glavnicu duguje i kamatu. Članom 562. stav 1. ZOO propisano je da je zajmoprimac dužan da vrati u ugovorenom roku istu količinu stvari iste vrste i kvaliteta, članom 559. stav 1. ZOO da je zajmodavac dužan predati određene stvari u ugovoreno vreme, a ako rok za predaju nije određen, onda kad to zajmoprimac zatraži. Odredbom člana 399. stav 1. ZOO propisano je da stopa ugovorene kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju.

Kod utvrđenog da je tuženi od tužioca pozajmio iznos od 4.500 evra sa ugovorenom kamatom, da je sukcesivnim isplatama na ime kamate vršenim u periodu od avgusta 2009. godine do 01.10.2010. godine, kada je sačinjen ,,Sporazumni dogovor“, tužiocu isplatio iznos od najmanje 9.200 evra, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno drugostepeni sud našao da je tuženi tužiocu vratio dug u celosti. Naime, pravilno je drugostepeni sud ocenio izvedene dokaze u smislu odredbe člana 8. ZPP i pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da tuženi nije u obavezi da tužiocu na ime zajma isplati iznos od 6.300 evra.

Neosnovano se revizijskim navodima ukazuje da je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao samo na iskazu tuženog, ne uzimajući u obzir ostale izvedene dokaze, odnosno ,,Sporazumni dogovor“ i ,,Izjavu“, sačinjene između tužioca i tuženog. Naime, drugostepeni sud je prilikom odlučivanja cenio navedena pismena, pa je imajući u vidu njihovu sadržinu, i kroz ocenu ostalih izvedenih dokaza, iskaza tužioca uz tvrdnju da je pozajmica učinjena bez kamate, i tuženog, da je iste potpisao u strahu od tužioca, pravilno utvrdio da je stvarno pozajmljeni iznos tuženom bio 4.500 evra, da je ugovorena kamata, a da je tuženi tužiocu isplatio ukupan iznos od 9.200 evra. Ovo, posebno kada se ima u vidu da je tužilac saslušan u svojstvu parnične stranke, izjavio da sa tuženim nije prijatelj, niti poznanik, već da se jedva poznaju, što isključuje da je reč o zajmu bez kamate, datom u svrhi pomoći tuženom. Ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi se u sumnju zaključak drugostepepenog suda o utvrđenoj visini glavnice i iznosu isplaćenog novca tužiocu, kod pravilne ocene drugostepenog suda da je tuženi sukcesivnim isplatama tužiocu isplatio ukupan iznos od 9.200 evra.

Sa napred navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić