Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 broj 16/20 od 18.06.2020. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Šapcu, kao i branilaca okrivljenih Radosava Radičevića i Milojka Ivanovića, a presuda Višeg suda u Šapcu K broj 28/19 od 29.10.2019. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

- branilac okrivljenog Radosava Radičevića – advokat Aleksandar Grujučić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da branilac ukazuje na povrede odredaba člana 424. ZKP, člana 68. stav 1. tačka 10) ZKP, člana 462. stav 3. ZKP, i člana 16. stav 5. ZKP, te na povrede odredaba člana 32. i 33. Ustava RS i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude ili samo drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno suđenje, ili da preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe;

- branilac okrivljenog Milojka Ivanovića - advokat Svetislav Bojić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4), iz člana 438. stav 2. tačka 1) i iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, te zbog povrede odredaba člana 441. stav 1. ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuje i na povredu odredaba člana 32. stav 1. Ustava RS, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i ukine pobijane presude ili samo drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno suđenje nadležnom sudu ili da pobijane presude preinači, uz istovremeni zahtev da branilac okrivljenog bude obavešten o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP, te da Vrhovni kasacioni sud u smislu člana 488. stav 3. ZKP odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odlaže, odnosno prekida.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, i nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonkitosti branioca okrivljenog Milojka Ivanovića ukazuje da su pobijane pravnosnažne presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) u vezi člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da je sudija Dragan Petrović, kao sudija Višeg suda u Šapcu, u istom predmetu, protiv istog okrivljenog i istog krivičnog dela, u predmetu K broj 40/2018, učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi, te doneo presudu kojom je okrivljenog Milojka Ivanovića oglasio krivim i osudio na kaznu zatvora u trajanju od 8 godina, koja presuda je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 broj 317/19 od 08.05.2019. godine, a nakon toga u ponovnom postupku koji se vodio pod brojem K broj 28/19, na glavnom pretresu održanom dana 02.07.2019. godine, odbio predlog branioca za ukidanje pritvora okrivljenom Milojku Ivanoviću, kao i predlog za zamenu pritvora blažom merom – određivanje kućnog pritvora uz meru elektronskog nadzora. Sudija Dragan Petrović je, prema navodima zahteva, učestvovao i u donošenju odluke 2Kv broj 173/19, kao član vanraspravnog veća, kojom je prema okrivljenom Radosavu Radičeviću produžen pritvor za još 60 dana, pa prema stavu branioca „razmatranje i ocenjivanje suštine stvari u dva stepena odlučivanja“ i postupanje sudije Dragana Petrovića kao predsednika sudećeg veća i kao člana Kv veća u jedinstvenom krivičnom postupku, predstavlja razlog za obavezno izuzeće shodno članu 37. stav 1. tačka 4) ZKP, na koji način je i u konkretnom slučaju učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti su neosnovani.

Naime, odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti.

Odredbom člana 37. stav 1. ZKP, propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru (u konkretnom slučaju odlučivanje na sednici Kv veća, na kojoj se odlučivalo o produženju pritvora okrivljenima Milojku Ivanoviću i Radisavu Radičeviću), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti, o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno navodima zahteva, kojima se ukazuje da činjenica da je sudija koji je u određenom krivičnom postupku odličivao o pritvoru protiv okrivljenog, takvog stepena da predstavlja okolnost koja narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije, a zbog čega takvog sudiju treba izuzeti od sudijske dužnosti prilikom donošenja meritorne odluke u istom postupku (a na koji način je prema stavu odbrane povređeno i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava RS i člana 6. stav 1. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda), po nalaženju ovoga suda, ne može se prihvatiti da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama po sebi činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, opravdava strah da je pristrasan, a ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte – Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33).

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine – predstavka broj 68955/11) Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom. U navedenoj odluci (stav 114) Evropski sud navodi da je „savršeno normalno“ da sudija može razmatrati i odbiti zahtev za puštanje na slobodu koji podnese pritvoreni optuženi. Pri tome sudija mora i na temelju Konvencije i domaćeg prava ustanoviti postojanje „osnovane sumnje“ protiv optuženog. Sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio pretpretresne odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazan o njegovoj nepristrasnosti; samo posebne okolnosti mogu opravdavati drugačiji zaključak. Nadalje, u ovoj odluci, Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o produženju pritvora nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih pretpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela, a prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog oglasio krivim (Jasinski protiv Poljske, broj 30865/96, stav 55, 20. decembra 2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za produženje pritvora, koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama po sebi činjenica da je sudija Dragan Petrović, kao predsednik sudećeg veća koje je donelo pobijanu prvostepenu presudu kojom je okrivljeni Milojko Ivanović oglašen krivim i osuđen, učestvovao u donošenju odluke o produženju pritvora prema istom okrivljenom kao član Kv veća, ne dovodi u sumnju pretpostavku nepristrasnosti tog sudije kod odlučivanja o krivici okrivljenog Milojka Ivanovića prilikom donošenja pobijane pravnosnažne presude. Stoga u konkretnom slučaju nižestepenim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Milojka Ivanovića.

Po oceni ovoga suda, neosnovano se istim zahtevom ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i s tim u vezi ističe da je pravnosnažna presuda zasnovana na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne može zasnivati – na izveštaju Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „dr Vukan Čupić“ od ...2017. godine za maloletnu oštećenu AA, koji prema navodima zahteva ne postoji u predmetu Višeg suda u Šapcu K broj 40/18, i zbog čega se na ovakvom dokazu presuda ne može zasnivati.

Suprotno izloženim navodima zahteva, u predmetu Višeg suda u Šapcu K broj 40/18, odnosno K broj 28/2019 (poslovni broj istih spisa nakon ukidanja presude K broj 40/2018), na strani 14/1 popisa spisa, nalazi se izveštaj Instituta za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „dr Vukan Čupić“, iz kog proizilazi da je maloletna oštećena AA dana ...2017. godine pregledana u tom institutu od strane lekara specijaliste dr. sci. med. BB, kao i da je maloletna oštećena upućena na ovaj pregled zbog sumnje da je bila žrtva seksualnog zlostavljanja počinjenog od strane okrivljenih Radosava Radičevića i Milojka Ivanovića.

Kako se, dakle, navedeni izveštaj, suprotno navodima zahteva, nalazi u spisima predmeta, te obzirom da je u dokaznom postupku izvršen uvid u taj izveštaj, a sve u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Milojka Ivanovića – da se pravnosnažna presuda zasniva na dokazu na kome se pravnosnažna presuda ne može zasnivati.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Milojka Ivanovića – advokata Svetislava Bojića, u delu u kojem se odnosi na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odbijen je kao neosnovan.

Isti zahtev u preostalom delu, kao i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Radosava Radičevića – advokata Aleksandra Grujičića u celini, odbačeni su zbog iz sledećih razloga:

Branilac okrivljenog Milojka Ivanovića – advokat Svetislav Bojić, u preostalom delu zahteva ukazuje na povredu zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1), 2) i 3) ZKP, iz kojih razloga je podnošenje ovog vanrednog pravnog leka dozvoljeno okrivljenima preko branilaca.

Međutim, branilac u zahtevu ne navodi u čemu se povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP sastoje po pitanju da delo zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo i na koji način je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, već s tim u vezi ističe da u toku postupka nije nesumnjivo dokazano da je okrivljeni izvršio krivično delo na štetu maloletne oštećene, te da drugostepeni sud nije udovoljio predlozima odbrane da se pred tim sudom otvori glavna rasprava, kao i da u toku postupka nije utvrđen tačan datum vremena izvršenja predmetnog krivičnog dela, a kojim navodima u suštini ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno na povredu odredaba člana 440. ZKP, a iz kog razloga u smislu člana 485. stav 4. ZKP nije dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca. Stoga je zahtev u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

U odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, branilac okrivljenog Milojka Ivanovića ni jednom rečju ne navodi u čemu se ova povreda sastoji, pa je Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja razloga za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, a što podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, imajući u vidu da ovaj sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Istim zahtevom ukazuje se i na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) u vezi člana 431. ZKP, te iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, kao i na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, a zbog kojih poveda u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca zbog povrede zakona, pa je zahtev branioca okrivljenog Milojka Ivanovića i u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog Radosava Radičevića – advokat Aleksandar Grujičić, u uvodu zahteva za zaštitu zakonitosti ističe povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP koja je opšteg karaktera i zbog koje je u načelu dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca. Međutim, u obrazloženju zahteva, branilac ne navodi ni jednu povredu zakona iz člana 485. stav 4. ZKP, već ističe razloge zbog kojih nije predviđena mogućnost podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima preko branilaca, odnosno ukazuje na povredu odredaba člana 424. ZKP, člana 68. stav 1. tačka 10) ZKP, člana 462. stav 3. ZKP, člana 16. stav 5. ZKP i načela in dubio pro reo. Pored toga, u zahtevu se navodi da je izreka nejasna, obzirom da ne sadrži „opis položaja okrivljenog i oštećene prilikom polnog odnosa“, kojim navodima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, a polemiše se i sa umišljajem okrivljenog i s tim u vezi ističe da je sud bio dužan da utvrdi činjenicu da li je okrivljeni prilikom preduzimanja radnje izvršenja krivičnog dela bio svestan da je oštećena dete, odnosno da je mlađa od 14 godina.

Kako iz navedenih razloga u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Radosava Radičevića u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Najzad, u podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti, branioci okrivljenih Radosava Radičevića i Milojka Ivanovića ističu povredu odredaba člana 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, te povredu prava okrivljenih na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, a branilac okrivljenog Radosava Radičevića i povredu člana 33. Ustava Republike Srbije, a čime se u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev se mora dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima.

Imajući u vidu da branioci okrivljenih Radosava Radičevića i Milojka Ivanovića uz zahteve za zaštitu zakonitosti nisu dostavili odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojima je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenih ili drugog učesnika u postupku, to je Vrhovni kasacioni sud podnete zahteve u ovom delu odbacio, nalazeći da u pogledu ovih povreda zahtevi za zaštitu zakonitosti nemaju zakonom propisan sadržaj.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Milojka Ivanovića odbijen kao neosnovan, te na osnovu odredaba člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u delu u kojem su zahtevi branilaca okrivljenih odbačeni kao nedozvoljeni, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                   Predsednik veća-sudija,

Snežana Medenica, s.r.                                                                               Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić