Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž 4999/19 od 30.01.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Osnovnog suda u Pirotu P 648/18 od 27.05.2018. godine, u stavu prvom i četvrtom izreke, tako da glasi: odbija se tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se prema tuženima utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između pokojnog GG, bivšeg iz ..., kao pravnog prethodnika tuženih i likvidacione komisije električne zadruge „DD“ iz ..., dana 30.12.1966. godine pod brojem Ov. 1834/66, za kp.br. ..., zgrada u površini od 150 m2 i zemljište u površini od 1020 m2, kp.br. ..., zemljište u površini od 291 m2, kp.br. ... pašnjak u površini od 235 m2 i kp.br. ..., vada (jaz) u površini od 9395 m2, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 133.660,00 dinara. Stavom trećim izreke, ukinuta je presuda u stavu drugom i trećem izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremene revizije su izjavili: tužilac, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i tužena Republika Srbija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su dostavili odgovore na revizije tužioca i tužene Republike Srbije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana, a revizija tužene Republike Srbije je nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke. Neosnovani su navodi revizije tužioca da je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje protivno zabrani propisanoj odredbom člana 387. stav 3. Zakona o parničnom postupku, a imajući u vidu da je prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta. Pobijanom pravnosnažnom presudom, drugostepeni sud nije uputio predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje, nego je prvostepenu presudu ukinuo u delu u kom je prekoračen tužbeni zahtev, shodno odredbi člana 393. stav 1. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da je tužilac, podneskom od 29.10.2018. godine, povukao tužbu za utvrđenje prava vlasništva na predmetnim nepokretnostima i tužbu za prestanak prava službenosti provođenja vode i protoka vode preko kp.br. ... upisane u LN br. ... K.O. ... .

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predmetne nepokretnosti oduzete su od tužioca odlukom o oduzimanju donetom od strane Mesnog narodnog odbora ... broj ... od 22.02.1946. godine, na osnovu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji iz avgusta 1945. godine, koji je propisivao agrarni maksimum od 35 hektara obradive zemlje.

Odobrenjem Narodnog odbora Opštine ... od 17.05.1957. godine broj ..., dozvoljeno je da udruženi zadrugari sela ... i ... mogu da se konstituišu u novoosnovanu električnu zadrugu „DD“ ... i izaberu upravni i nadzorni odbor. Navedena Zadruga osnovana je aktom od 08.05.1957. godine. Okružni privredni sud u Nišu je, rešenjem Fi broj 788/57, upisao u registar privrednih organizacija tog suda prvu reonsku električnu zadrugu „DD“, ..., srez ..., dana 23.11.1957. godine. Ta Zadruga je poslovala 10 godina, u periodu od novembra 1953. godine, do oktobra 1963. godine, kada je prestala sa radom po osnovu likvidacije, tako što je Okružni privredni sud u Nišu, rešenjem Fi broj 787/63, upisao redovnu likvidaciju nad prvom električnom zadrugom „DD“ u ..., pri čemu je likvidator bio ĐĐ, lice ovlašćeno na potpisivanje redovne likvidacije pod brojem 109. Dana 11.09.1966. godine zaključen je ugovor o kupoprodaji overen pod brojem Ov. 1834/66 od 30.12.1966. godine, između likvidacione komisije električne zadruge „DD“ iz ..., čiji je predsednik ĐĐ, i pravnog prethodnika tuženih, sada pokojnog GG (radnika iz sela ...), koji za predmet ima deo imovine Zadruge koja je, prethodno, oduzeta tužiocu u postupku agrarne reforme. Pokojni otac tuženih, je, nakon sprovedene licitacije, isplatio sve obaveze predviđene ugovorom, u predviđenom roku. Na osnovu predmetnog ugovora o kupoprodaji, overenog od strane Opštinskog suda u Pirotu, pravni prethodnik tuženik uknjižio se u Službi za katastar nepokretnosti Pirot, kao vlasnik nepokretnosti koje su bile predmet tog ugovora. Potom je na tim nepokretnostima sazidao stambeni objekat i pomoćne objekte, u kojima je, sa porodicom, živeo, bavio se poljoprivredom i stočarstvom. Sopstvenim radom i sredstvima izagradio je vodovod kako bi vodu doveo do svog domaćinstva, a preminuo je dana 02.11.1997. godine. Tužilac je dana 30.07.2008. godine podneo Direkciji za restituciju Republike Srbije zahtev za vraćanje imovine koji se odnosi i na predmetne parcele, a taj postupak je u toku. Istorijski arhivi Pirota, Niša, Srbije i Jugoslavije nemaju podatke o dodeli zemljišta zemljišnom fondu električne zadruge „DD“.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio i utvrdio da je predmetni ugovor o kupoprodaji ništav, imajući u vidu da nije bilo odobrenja tadašnjeg ministra poljoprivrede za zamenu zemljišta iz zemljišnog fonda za zemljište privatnih sopstvenika shodno odredbi člana 12. Zakona o agrarnoj reformi, pa prvostepeni sud zaključuje da je osnov predmetnog ugovora nedopušten shodno odredbi člana 52. Zakona o obligacionim odnosima i da zbog toga ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno da je apsolutno ništav.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, jer je zaključio da u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 12. Zakona o agrarnoj reformi („Službeni list FNRJ“ broj 64/45 od 28.08.1945. godine), pošto se ovde ne radi o postupku oduzimanja ili zamene zemljišta, nego je predmet tužbenog zahteva ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen u postupku javnog nadmetanja u kom je prodavana imovina likvidirane električne zadruge „DD“ iz ... . Zakon o agrarnoj reformi ne reguliše pitanje likvidacije preduzeća odnosno zadruga kojima je dodeljeno zemljište iz zemljišnog fonda pa se punovažnost predmetnog ugovora, po mišljenju drugostepenog suda, ne može ceniti u smislu tog Zakona, niti je propisana obavezna saglasnost ministra poljoprivrede za prodaju imovine u likvidacionom postupku i zaključenja teretnih pravnih poslova. Po mišljenju drugostepenog suda, predmetni ugovor o kupoprodaji sadrži sve bitne elemente, sačinjen je u pisanoj formi u smislu tada važećeg Zakona o prometu zemljišta i zgrada („Službeni list SFRJ“ broj 43/65), koji je u članu 9. propisivao obaveznu pismenu formu ugovora o prometu nepokretnosti, kupoprodajna cena je u celosti isplaćena, a kupac (pokojni GG) je uveden u posed predmetnih nepokretnosti i upisan kao njihov vlasnik u javnim knjigama.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda je pravilna. Zakonom o prometu zemljišta i zgrada („Službeni list SFRJ“ broj 43/65), važećim u vreme kada je predmetni ugovor zaključen između pravnog prethodnika tuženih i likvidacione komisije električne zadruge „DD“ iz ..., u postupku prodaje imovine te zadruge javnim nadmetanjem, propisano je da ugovor na osnovu koga se prenosi pravo korišćenja ili pravo svojine na zemljište ili zgradu mora biti pismen. U ovom slučaju, predmetni ugovor, ne samo što je zaključen u pisanoj formi, nego je i overen od strane Opštinskog suda u Pirotu Ov. br. 1834/66 od 30.12.1966. godine. Tužbeni zahtev tužioca zasniva se na činjenici da su nepokretnosti oduzete u postupku agrarne reforme i kolonizacije, zadrugama dodeljivane na korišćenje jer se radilo o društvenoj imovini kojom zadruge nisu imale mogućnost da raspolažu otuđenjem privatnim licima. Međutim, ovde se ne radi o raspolaganju neposrednom pogodbom, niti je predmetni ugovor zaključen između zadruge i fizičkog lica, nego je predmetni ugovor zaključila likvidaciona komisija Zadruge u postupku prodaje njene imovine, javnim nadmetanjem.

Tužilac u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava pri odlučivanju pobijanom odlukom, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o prometu zemljišta i zgrada, propisano da se poljoprivredna zemljišta u društvenoj svojini ne mogu otuđivati, osim u slučajevima koji su Zakonom određeni. Tom odredbom Zakona je propisano da se ne mogu otuđivati ni građevinska zemljišta u društvenoj svojini, ali se na njima mogu sticati prava određena Zakonom, dok zgrade u društvenoj svojini mogu biti u prometu pod uslovima određenim u tom Zakonu. Međutim, iz citirane odredbe Zakona, jasno je da ona ne sadrži apsolutnu zabranu otuđenja nepokretnosti u društvenoj svojini, niti propisuje ništavost ugovora kao posledicu evetnualnog nepoštovanja te zabrane. Suprotno tome, tim Zakonom su određeni slučajevi kada se nepokretnosti u društvenoj svojini mogu da otuđe, pa tako, shodno odredbi člana 18. tog Zakona, radna organizacija može poljoprivredno zemljište ili građevinsko zemljište van užeg građevinskog reona, na kome ima pravo korišćenja, dati građaninu ili građanskom pravnom licu u zamenu za drugo zemljište, kao i prodati mu takvo zemljište radi kupovine drugog zemljišta od građanina ili građanskog pravnog lica. Ni u tom stavu, kao ni u drugim odredbama ovog Zakona, nisu propisane sankcije za slučaj da radna organizacija, za novac dobijen prodajom zemljišta ne kupi drugo zemljište od građanina, ili građanskog pravnog lica, što znači da i u tom slučaju ostaje punovažan ugovor na osnovu koga je zemljište otuđeno. Na ovaj slučaj se ne može da primeni odredba člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, na koju se revident neosnovano u reviziji poziva, imajući u vidu da je Zakon o obligacionim odnosima objavljen u „Službenom listu SFRJ“ broj 29/78, što znači da nije bio na snazi u vreme kada je predmetni ugovor zaključen. Zbog toga se navodima revizije revidenta neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo u smislu odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Tužena Republika Srbija, nema pravni interes za izjavljivanje revizije protiv pobijane odluke. To što se pred Agencijom za restituciju vodi upravni postupak po zahtevu Manastira ... u ..., ovde tužioca, za vraćanje oduzetih nepokretnosti koje su predmet ove parnice, kako tužena u reviziji ukazuje, nije bitna činjenica za ocenu pravnog interesa tužene za izjavljivanje revizije u ovoj parnici. Republika Srbija je u ovoj parnici tužena i zbog toga nema pravni interes za izjavljivanje pravnog leka (pa i revizije), protiv odluke suda kojom je tužbeni zahtev tužioca odbijen, jer je to odluka na osnovu koje je tužena u ovoj parnici uspela, bez obzira na eventualne posledice koje takva odluka proizvodi na druge postupke.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke, doneo u smislu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić