Tužena je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući navedenu drugostepenu presudu u usvajajućem delu, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. i 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/2011 i 15/2014), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stava 2. istog zakona i ocenio da je revizija tužene dozvoljena i osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. U reviziji se navodi da je izreka pobijane presude nerazumljiva, protivrečna i neizvršiva a razlozi o bitnim činjenicama nedovoljni zbog čega se ne mogu ispitati, što u biti predstavlja bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, a zbog koje se revizija ne može izjaviti (član 407. stav 1. ZPP).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio učesnik u ratu 1999. godine, kao pripadnik Vojne jedinice ... ... . U činu ... je sa svojom jedinicom bio smešten u ..., gde im je bilo zborno mesto, a spavali su u ... u porodičnom domaćinstvu civilnog lica, na slami u nehigijenskim uslovima. Kako je alergičan na prašinu i zbog nehigijenskih uslova u kojima je boravio, tužilac je zadobio konjuktivitis. Dana 27.05.1999. godine stavio je kapi za oči i mast za konjuktivitis pre odlaska na spavanje, usled kojih nije dobro video dasku koja je držala slamu, pa je pao i povredio ruku tako što je zadobio prelom navikularne kosti desne ruke. Zbog zadobijene povrede, urađena je imobilizacija do 24.06.1999. godine, kada je ona skinuta, a 26.07.1999. godine je upućen na ambulantno lečenje fizikalnom terapijom zbog pojave komplikacija preloma – razređenja prelomljenih kosti i pojave Sudekove atrofije, koja podrazumeva „sušenje“ šake, kao posledice preloma. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da je tužilac trpeo strah i fizičke bolove (bliže opisane u nižestepenim odlukama) i da mu je usled povređivanja umanjena životna aktivnost za oko 10% i radna sposobnost za 15%. Sa ovom ocenom se saglasila i sudski veštak medicine rada dr Ružica Stevanović, iz čijeg iskaza je utvrđeno da Sudekova bolest u svom toku ima tri faze, da prva faza ove bolesti traje od jednog do tri meseca i podrazumeva bol, otok i crvenilo lokalno na koži. Kada ova faza bude završena, bolest ulazi u drugu fazu koja se klinički ispoljava manjom mišićnom snagom ekstremiteta i manjim obimom pokreta u zglobovima, pa se narodski naziva „sušenje ruke“. Ova faza traje od tri do najviše šest meseci, za koje vreme je neophodno da se sprovodi fizikalna terapija. Sa završetkom fizikalne terapije, ukoliko ostanu trajne posledice to znači da je bolest ušla u treću fazu i da su posledice trajne, pa se pacijentu saopštava da celog života radi naučene vežbe i da povremeno dolazi na fizikalnu medicinu. Po njenom mišljenju, od vremena kada je sudski veštak neuropsihijatrijske struke dr Grubač u svom nalazu iz 2011. godine procenio umanjenje životne i radne sposobnosti, kod tužioca se ništa nije promenilo u smislu pogoršanja niti poboljšanja zdravstvenog stanja, a najverovatnije će tako ostati i do kraja života.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno ocenivši istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, prvostepeni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled pretrpljenog straha i fizičkih bolova u traženim iznosima i u delu zahteva naknade materijalne štete zbog nesposobnosti za rad počev od 27.05.1999. godine pa do 01.11.1999. godine u traženom iznosu, na osnovu člana 376. ZOO, kojim je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Pri tom je pravilno zaključio da u konkretnom slučaju nema uslova za primenu rokova zastarelosti iz člana 377 ZOO jer tužilac štetu nije pretrpeo u oružanim sukobima. Kako je tužilac sa inicijalnim lečenjem završio do kraja oktobra – početka novembra 1999. godine, kada je bio obavešten o posledicama povrede, a radno nesposoban je bio u periodu od juna do kraja oktobra 1999. godine, to je potraživanje tužioca po navedenim osnovima zastarelo u odnosu na datum podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari (16.04.2008. godine).

Međutim, drugostepeni sud je ocenio da potraživanje tužioca za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti nije zastarelo, zaključivši da je tužilac kao oštećeni za konačni obim ovog vida nematerijalne štete saznao onda kada mu je dostavljen nalaz i mišljenje veštaka dr Grubača dat u ovom postupku 05.05.2011. godine. Sledom toga je našao da je osnovan i zahtev za naknadu materijalne štete-rente. Ovo shvatanje je pogrešno, s obzirom da je saznanje tužioca od čega boluje i kada je bolest dobila konačni oblik, relevantno za primenu subjektivnog roka zastarelosti potraživanja, ali taj rok teče u granicama objektivnog roka iz člana 376 ZOO, pa kako je objektivni rok u ovom slučaju očigledno protekao, to je zastarelo potraživanje tužioca za naknadu traženog vida nematerijalne i materijalne štete.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je tužena uspela u ovom revizijskom postupku, pripada joj tražena naknada troškova na ime sastava revizije od 33.000,00 dinara, prema AT, na osnovu člana 165. stav 2, člana 163. stav 2. ZPP. pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić