Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Kzz 291/2021
23.03.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Bate Cvetkovića, predsednika veća, Dragana Aćimovića, Miroljuba Tomića, Jasmine Vasović i Biljane Sinanović, članova veća, sa savetnikom Marijom Ribarić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, advokata Miloša Mihailovića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu K. br. 29/20 od 09.07.2020. godine i Višeg suda u Čačku Kž1 br. 137/20 od 24.12.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 23.03.2021. godine, jednoglasno doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Miloša Mihailovića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu K. br. 29/20 od 09.07.2020. godine i Višeg suda u Čačku Kž1 br. 137/20 od 24.12.2020. godine u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok se zahtev za zaštitu zakonitosti u preostalom delu ODBACUJE kao nedozvoljen.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu K. br. 29/20 od 09.07.2020. godine okrivljeni AA oglašen je krivim da je izvršio krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na novčanu kaznu u određenom iznosu od 40.000,00 dinara koju je dužan da plati u roku od 3 meseca od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko u datom roku kaznu ne plati, ista će biti zamenjena kaznom zatvora, tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Istom presudom okrivljeni je obavezan da sudu plati na ime paušala iznos od 12.000,00 dinara i oštećenom BB na ime troškova krivičnog postupka iznos od 58.500,00 dinara sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je oštećeni radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnični postupak.
Presudom Višeg suda u Čačku Kž1 br. 137/20 od 24.12.2020. godine odbijene su kao neosnovane žalbe okrivljenog AA i njegovog branioca, advokata Miloša Mihailovića i presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu K. br. 29/20 od 09.07.2020. godine je potvrđena.
Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Miloš Mihailović, zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1) do 3) Zakonika o krivičnom postupku i člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da sud pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje i odluku, s tim da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim sastavom veća ili da sud pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe, a da izvršenje pravnosnažne presude odloži ili prekine shodno članu 488. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku.
Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), te je u sednici veća koja je održana u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu našao:
Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakonika iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.
Branilac okrivljenog iako u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi kao osnov za pobijanje pravnosnažnih odluka povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) do 3) ZKP, suštinski obrazlaže samo povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i ukazuje da je učinjena tako što su sudovi primenili zakon koji nije mogao biti primenjen. Naime, pobijanim presudama okrivljeni je oglašen krivim da je izvršio krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. Krivičnog zakonika (KZ), a da u radnjama koje je okrivljeni preduzeo ne postoje elementi tog krivičnog dela, već se eventualno po navodima branioca može govoriti o postojanju krivičnog dela prinuda u pokušaju iz člana 135. stav 1.u vezi člana 30. KZ. Tome u prilog branilac je ukazao da radnja izvršenja krivičnog dela koje je okrivljenom stavljeno na teret, sastoji se u upotrebi pretnje (koja mora biti ozbiljna i konkretna) da će se napasti na život ili telo nekog lica, čime se ugrožava sigurnost nekog lica, i ovo krivično delo može biti učinjeno samo sa umišljajem, odnosno kod učinioca mora postojati umišljaj u odnosu na pretnju i u odnosu na posledicu. U ovom konkretnom slučaju branilac navodi da su radnje okrivljenog imale za cilj da utiču na ponašanje oštećenog da usled preduzetih radnji oštećeni nešto učini ili ne učini, što nesumnjivo vodi zaključku da je reč o krivičnom delu prinuda u pokušaju pa je na taj način osudom za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.
Napred iznete navode zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.
Naime, kod krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ propisano je da krivično delo čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, dok je kod krivičnog dela prinuda iz člana 135. stav 1. KZ propisano da delo čini onaj ko drugog silom ili pretnjom prinudi da nešto učini ili ne učini, ili da trpi.
Činjenični opis radnje izvršenja dat u izreci prvostepene presude, pre svega pretnja okrivljenog upućena oštećenom, tako što je zamahujući sekirom prema njemu, više puta izgovorio reči: „ubiću te...“, po oceni ovog suda, sadrži zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ, kako u pogledu objektivnih elemenata i radnje koju je preduzeo okrivljeni, tako i umišljaja koji je nesumnjivo usmeren ka tome da pretnjom ugrozi sigurnost oštećenog, a ne da ga prinudi ili da pokuša da ga prinudi da nešto učini ili ne učini. Osim toga, zaštitni objekt krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ je zaštita lične sigurnosti građana, gde se posledica pretnje napadom na život i telo oštećenog i njemu bliskog lica manifestuje u njegovom osećanju straha i nesigurnosti, a kako je to i utvrđeno izrekom pravnosnažne presude, dok je kod krivičnog dela prinuda iz člana 135. stav 1. KZ zaštitni objekt sloboda odlučivanja i sloboda delovanja.
Dakle, suprotno stavu branioca u radnjama okrivljenog stiču se sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 1. KZ za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim, pa su neosnovani navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je sud učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer je oglasivši okrivljenog krivim za krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stava 1. KZ primenio zakon koji se ne može primeniti.
Pored toga, branilac je u zahtevu naveo da je izreka pobijane presude nerazumljiva i protivrečna obrazloženju presude, u kome sud pokušava da objasni umišljaj koji je postojao kod okrivljenog a da u činjeničnom opisu dela u izreci pobijane presude je izostavljen oblik krivice, pa je samim tim po braniočevim navodima nejasno da li je okrivljeni bio svestan da njegove radnje predstavljaju obeležja krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret i kakav je odnos okrivljenog u odnosu na preduzete radnje i posledice proizašle iz tih radnji, na koji način ukazuje na povredu člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.
Dalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac numerički označava povredu člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odnosno ukazuje da se presuda zasniva na dokazu na kome se ne može zasnivati po zakonu, ali prilikom obrazlaganja istaknute povrede navodi da je sud pribavio pogrešan izveštaj od Policijske uprave u Gornjem Milanovcu, koji se ne odnosi na događaj od 26.10.2018. godine, već na događaj od 07.11.2018. godine, te da je umesto jednog izveštaja pribavljen drugi izveštaj i da je pogrešan izveštaj korišćen kao dokaz u krivičnom postupku, na koji način suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje iz člana 440. ZKP.
U podnetom zahtevu branilac je ukazao i da je prvostepeni sud prilikom donošenja odluke naveo kako je između ostalog saslušao svedoka VV i ocenom tog dokaza doneo odluku kao u izreci presude iako nikada nije saslušao ovog svedoka, a sa druge strane izostavio je da ceni izjavu svedoka VV datu pred OJT Gornji Milanovac dana 25.04.2019. godine, koji se izjašnjavao na okolnosti da oštećeni nije delovao kao neko čija je bezbednost ugrožena, da se nije žalio svedoku prilikom razgovora...čime se osporava utvrđeno činjenično stanje i ukazuje na povredu zakona iz člana 440. ZKP.
Branilac je još ukazao i da drugostepeni sud u presudi nije dao jasne razloge za donošenje odluke, već je rešavajući po žalbi branioca okrivljenog AA povredio zakon na štetu okrivljenog time što je šturo obrazložio svoju odluku bez obrazlaganja svih žalbenih navoda branioca okrivljenog, na koji način se ukazuje da je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.
Zahtev za zaštitu zakonitosti se shodno odredbi člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i žalbenim sudom - član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.
Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede odredaba člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i člana 440. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog AA u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.
Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.
Zapisničar – savetnik Predsednik veća – sudija
Marija Ribarić, s.r. Bata Cvetković, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić