Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP).

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz čl. 124, 125, 126. i 132. Zakona o obligacionim odnosima raskinut je ugovor o zajedničkoj proizvodnji ... zaključen 10.02.2007. godine između parničnih stranaka, jer tužena nije ispunila svoju obavezu prema tužiocu, odnosno nije mu predala ugovorom preuzetu određenu količinu ... koja joj je bila isplaćena na ime datog avansa, a određena aneksima uz ugovor i obavezana je tužena da tužiocu naknadi štetu koju je tužilac zbog neispunjenja ugovora pretpeo, u iznosu utvrđenom iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko finansijske struke. Tužena je tokom postupka osporavala da se na aneksima ugovora i nalozima magacinu nalazi njen svojeručni potpis, ali je tokom postupka odustala od izvođenja predloženog dokaza grafološkim veštačenjem, na koji način primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP nije dokazala činjenice usled kojih bi tužiočevo pravo eventualo prestalo da postoji.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novog tumačenja prava, kao ni potreba razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Tužena nije uz reviziju dostavila pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kakav je u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice će na osnovu člana 231. stav 1. ZPP, primeniti pravila o teretu dokazivanja. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (stav 2). Tužilac je to učinio, iznošenjem onih činjenica koje je bio u mogućnosti da iznese i predlaganjem dokaza kojima se činjenice od značaja za osnovanost tužbenog zahteva utvrđuju, pa je zbog toga na tuženoj, kao stranci koja osporava postojanje tog prava, teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, u smislu stava 3. istog člana.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Članom 468. stav 1. ZPP je propisano da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Članom 479. stav 6. ZPP propisano je da u postupcima o sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 28.10.2008. godine i u njoj je kao vrednost predmeta spora označen iznos od 124.543,55 dinara. Podneskom od 08.08.2019. godine tužba je preinačena povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 163.463,11 dinara, o kojem je odlučeno prvostepenom presudom donetom 26.09.2019. godine. Drugostepena presuda doneta je 04.02.2020. godine.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, u kom vrednost predmeta spora pobijenog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Shodno izloženom, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić