Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu revizije su izjavili tužilja i tuženi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da su revizije neosnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je rešenjem od 09.06.2018. godine otkazao ugovor o radu tužilji nakon što je prethodno udaljio sa rada 31.05.2018. godine. Donošenju pobijanog rešenja prethodilo je pisano upozorenje o postojanju razloga za otkaz koji je tužilji dostavljeno istog dana. Prema zaključenom ugovoru o radu tužilja je stupila na rad 25.01.2018. godine radi obavljanja poslova šivač što je podrazumevalo šivenje iskrojenih delova na mašini za šivenje i obavljanje svih drugih poslova po nalogu direktora ili drugog rukovodioca. Ugovor nije sadržao odredbe o visini zarade, ali jeste o pravu na korišćenje godišnjeg odmora. Po stupanju na rad tužilja nije raspoređena da obavlja poslove za koje je zasnovala radni odnos, već je po nalogu direktora tuženog raspoređena na poslove „poslovođa“ što podrazumeva kontrolu i nadgledanje ispravnosti rada ostalih zaposlenih, davanje sugestija i smernica za rad, nadziranje discipline zaposlenih, staranje da se ostvari što bolji obim posla, vođenje evidencije o prisutnosti zaposlenih na radu. Upozorenjem o postojanju razloga za otkaz i rešenjem o otkazu ugovora o radu tužilji je stavljeno na teret da ne ostvaruje očekivane rezultate rada odnosno da ne čini napred u radu na poslovima „šivač“ u odnosu na ostale zaposlene, da prilikom kontrole rada zaposlenih previše vremena troši, ne preduzima dovoljno samostalno inicijativu prilikom rešavanja nastalih problema, te ispoljava opstruktivno ponašanje prema direktoru zbog čega ne može dalje raditi kod tuženog. Rešenje je doneto na osnovu člana 179. stav 1. tačka 1. i stav 2. tačka 1. Zakona o radu, tačka 59. stav 1. tačka 4. Pravilnika o radu i pozivom na odredbe člana 15. st. 2. i 3. ugovora o radu. Tužilji nije omogućeno korišćenje godišnjeg odmora pre nego što je otkazan ugovor o radu. Za četiri meseca rada kod tuženog tužilja je ostvarila pravo na korišćenje godišnjeg odmora srazmerno vremenu koje je provela na radu u trajanju od sedam dana, a naknada za taj deo neiskorišćenog godišnjeg odmora iznosi 16.108,38 dinara. U mesecu koji je prethodio mesecu u kome je tužilji otkazan ugovor o radu (maj 2018. godine) tužilja je ostvarila pravo na neto zaradu od 44.226,21 dinar. Tužilja je stara 28 godina, nema obaveze zakonskog izdržavanja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je rešenje o otkazu nezakonito zbog čega tužilji pripada pravo na naknadu štete (supstitucija umesto restitucije). Prilikom odlučivanja o visini naknade, drugostepeni sud je tužilji dosudio jednu mesečnu zaradu primenjujući kriterijume iz člana 191. stav 5. Zakona o radu.

Stanovište nižestepenih sudova je pravilno.

Prema članu 179. stav 1. tačka 1. i stav 2. tačka 1. Zakona o radu poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog ili njegovo ponašanje i to ako ne ostvaruje rezultate rada ili nema potrebna znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno i nemarno izvršava radne obaveze.

Identičnu odredbu sadrži i član 63. stav 1. tačka 1. i stav 2. tačka 1. Pravilnika o radu tuženog. Prema članu 186. Zakona o radu poslodavac je dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarada i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Po članu 191. stav 5. istog zakona ukoliko sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, na zahtev zaposlenog sud će obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodaca, godine života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice. Pod zaradom se smatra zarada koju je zaposleni ostvario u mesecu koji prethodi mesecu u kome mu je prestao radni odnos. Članom 69. navedenog zakona propisano je da u svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu a najmanje 20 radnih dana. Zaposleni ima pravo na 1/12 godišnjeg odmora iz člana 69. Zakona o radu za svaki mesec dana rada u kalendarskoj godini u kojoj je zasnovao radni odnos ili u kojoj mu prestaje radni odnos odnosno ima pravo na srazmerni deo godišnjeg odmora (član 72). U slučaju prestanka radnog odnosa poslodavac ima obavezu da zaposlenom koji nije koristio godišnji odmor u celini ili delimično isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora (član 76. stav 1).

U konkretnom slučaju tužilji je otkazan ugovor o radu zbog razloga koji se odnose na njenu radnu sposobnost i radno ponašanje. Međutim, tužilja je zasnovala radni odnos za obavljanje jednog posla „šivač“ dok je rešenjem tuženog raspoređena na radno mesto poslovođa. Na teret joj je stavljeno da te poslove ne obavlja adekvatno, pri čemu u toku postupka pred nižestepenim sudovima nije dokazao da su kod tuženog za to radno mesto bili propisani obim poslova i konkretni radni zadaci koji su na ovom mestu trebalo da budu obavljeni. S obzirom da tuženi nije utvrdio obim posla za tužilju na pouzdan način, to nije mogao ni utvrditi da ona predviđene rezultate rada nije ostvarila jer nije dokazao na osnovu kojih pokazatelja je došao do tog zaključka (tuženi nije dokazao da je tužilja imala normu koju nije ispunila, nisu postojali izveštaji o rezultatima njenog rada). Pored svega navedenog, tuženi nije dokazao ni da je tužilji prethodno ukazao na propuste u njenom radu uz ostavljanje mogućnosti da ih ispravi, što je u skladu sa Preporukom MOR-a broj 166 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca. U pogledu drugog otkaznog razloga koji se odnosi na nedolično ponašanje, odnosno nedisciplinu tužilje na radu, po pravilnoj oceni nižestepenih sudova radi se o paušalnoj kvalifikaciji ponašanja tužilje s obzirom da tuženi nije konkretizovao radnje kojima je ovakvo ponašanje ispoljeno. Zbog toga je i po oceni revizijskog suda, pravilno poništeno rešenje o otkazu.

Tužilji je drugostepenom presudom dosuđena naknada štete umesto vraćanja na rad u iznosu od 44.226,21 dinar jer je tužilja kod tuženog bila zaposlena četiri meseca, ima 28 godina i nema obavezu izdržavanja članova porodice, pa je drugostepeni sud iz ovih razloga primenjujući kriterijume iz člana 191. stav 5. Zakona o radu zaključujući da joj pripada jedna zarada koju je ostvarila u neto iznosu od 44.226,21 dinar za maj mesec 2018. godine.

Nisu osnovani revizijski navodi tužilje da tuženi odluku o visini naknade nije argumentovao, te da je pogrešno primenio član 191. stav 5. Zakona o radu. Navedena zakonska odredba propisuje maksimalnu visinu štete koja se može dosuditi zaposlenom kome je nezakonito prestao radni odnos kod poslodavca a koji ne želi da se vrati na rad. Međutim, ocena visine pripadajućih naknada prepuštena je sudovima, u zavisnosti od zakonom propisanih kriterijuma: ukupno vreme trajanja radnog odnosa, godine života i broj izdržavanih članova porodice. Upravo ceneći ove kriterijume iz citirane odredbe: okolnost da je tužilja relativno kratko bila u radnom odnosu kod tuženog (četiri meseca), da je u pitanju mlada osoba (28 godina) i da nema obavezu izdržavanja članova porodice, pravilno je drugostepeni sud primenio citiranu odredbu dosuđujući joj jednu mesečnu zaradu u visini procenjenoj prema mesecu koji je prethodio mesecu u kom joj je otkazan ugovor o radu.

Teret dokazivanja u radnom sporu je na poslodavcu (član 9. Konvencije MOR-a 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca), pa nisu osnovani revizijski navodi tuženog o pogrešnoj primeni pravila o teretu dokazivanja.

Preostalim revizijskim navodima ponavljaju se navodi iz žalbe koji su već bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda, a osim toga, njima se osporava utvrđeno činjenično stanje što u postupku po reviziji nije dozvoljeno (član 407. stav 2. ZPP).

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić