Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 - US, 74/2013 - US, 55/14, 87/18 i 18/20, u daljem tekstu: ZPP), propisano je da revizija može da se izjavi zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potreno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnim rešenjem odbijena je kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja kojim je tužba u ovoj pravnoj stvari odbačena, jer u konkretnom slučaju ne postoji pravnosnažno rešenje suda kojim je tužiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, zbog čega tužilac nema pravni osnov za naknadu štete koja je predmet tužbenog zahteva, isplata iznosa od 380.000,00 dinara, zbog nerazumno dugog roka postupanja sudova u predmetu P1 8722/10 i Gž 3433/17, koje je tužilac vodio protiv Republike Srbije – MUP radi isplate naknade za odvojeni život.

Vrhovni kasacioni sud je u granicama svojih ovlašćenja, na osnovu člana 404. ZPP, ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji tužioca kao posebnoj reviziji, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora, sadržinu tražene zaštite, kao i način presuđenja, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. Pobijanim drugostepenim rešenjem, kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim je tužba odbačena, postupak u predmetnoj parnici jeste pravnosnažno okončan. Međutim, odredbom stava 2. istog člana propisano da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 04.01.2019. godine. Vrednost predmeta spora označena u tužbi je 380.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu u kome vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da revizija nije dozvoljena.

Imajući u vidu izneto odlučeno je kao u stavu drugom izeke, primenom odredbe člana 413. u vezi člana 420. stav 6. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić