Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Uzp 125/2021
18.05.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Dobrile Strajina, članova veća, sa savetnikom Ljiljanom Petrović, kao zapisničarem, odlučujući o zahtevu AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., i GG iz ..., čiji je punomoćnik Srđan B. Lazarević, advokat iz ..., za preispitivanje sudske odluke – rešenja Upravnog suda 7 Up 47/18 od 25.02.2021. godine, sa Agencijom za restituciju Republike Srbije, Područne jedinice Beograd, kao protivnom strankom, u predmetu ponavljanja sudskog postupka, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 18.05.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
Zahtev se ODBIJA.
O b r a z l o ž e nj e
Pobijanim rešenjem odbačena je tužba podnosilaca zahteva za ponavljanje sudskog postupka pravnosnažno okončanog presudom Upravnog suda 20 U 2604/15 od 13.01.2017. godine, kojom je odbijena tužba u odnosu na tužioce AA iz ..., BB iz ... i VV iz ..., dok je tužba odbačena u odnosu na tužilju GG iz ..., izjavljena radi poništaja zaključka Agencije za restituciju Republike Srbije, Područne jedinice Beograd broj ../2014 od 15.01.2014. godine. Ožalbenim zaključkom odbačen je kao neuredan zahtev AA, BB, VV, zaveden pod brojem ../2014, sa jedinstvenim vlasničkim brojem VL .., za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje i to kuće, dvorišta i njive u ..., u ul. ... broj .., na katastarskoj parceli .. KO ..., nekadašnjeg vlasnika DD, bivšeg iz ... .
U zahtevu za preispitivanje pobijanog rešenja, podnetom zbog povrede zakona drugog propisa i opšteg akta i povrede pravila postupka koje su mogle biti od uticaja na rešenje ove upravne stvari, podnosioci ističu da Upravni sud za donošenje odluke kojom se tužba za ponavljanje postupka odbacuje nije dao pravilne i jasne razloge. Navode da su tužbu za ponavljanje postupka podneli zbog razloga propisanih članom 56. stav 1. tačka 1) ZUS-a jer su saznali nove činjenice na osnovu kojih bi spor bio povoljnije rešen za njih da su te činjenice bile upotrebljene u ranijem sudskom postupku, a to su rešenje Ustavnog suda Už 1940/2017 od 24.05.2018. godine i presuda Upravnog suda 3 U 14062 od 14.03.2019. godine. Ukazuju da je navedenim rešenjem Ustavnog suda odbačena ustavna žalba samo zbog toga što podnosioci ustavne žalbe, ovde podnosioci zahteva, pre obraćanja Ustavnom sudu nisu izjavili zahtev za preispitivanje sudske odluke Vrhovnom kasacionom sudu, ali da ovo rešenje predstavlja u smislu člana 56. stav 1. tačka 1) ZUS-a novu činjenicu. Stoga ukazuju da je neosnovan zaključak suda u pobijanom rešenju da u tužbi nije navedena nijedna činjenica niti dokaz predviđen članom 56. stav 1. tačka 1) ZUS-a. Smatraju da i presuda Upravnog suda 3 U 14062 od 14.03.2019. godine predstavlja novu činjenicu u smislu navedenog člana ZUS-a, jer je tom presudom uvažena tužba trećeg naslednika u vezi vraćanja oduzete imovine koja je predmet potraživanja svih naslednika, što je dovelo do toga da isti sud potpuno suprotno rešava istu pravnu i faktičku situaciju vraćanja iste imovine u odnosu na naslednike. Predložili su da sud uvaži zahtev za preispitivanje rešenja Upravnog suda 7 Up 47/18 od 25.02.2021. godine i u celosti ukine ovo rešenje i predmet vrati Upravnom sudu na ponovno odlučivanje.
Protivna stranka nije dala odgovor na zahtev, već je samo dostavila spise predmeta.
Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijano rešenje u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan.
Prema razlozima obrazloženja pobijanog rešenja, Upravni sud je odbacio tužbu jer je našao da tužioci nisu učinili verovatnim postojanje zakonskog osnova iz člana 56. stav 1. tačka 1) Zakona o upravnim sporovima za ponavljanje sudskog postupka okončanog presudom tog suda 20 U 2604/15 od 13.01.2017. godine. Ovo stoga što u ovoj upravnoj stvari čije se ponavljanje traži sud nije sam utvrđivao činjenično stanje, već je upravni spor rešio na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u upravnom postupku, te se nove činjenice i novi dokazi ne mogu koristiti kao razlog za ponavljanje upravno-sudskog postupka. Navodi da su tužioci kao nove činjenice uz tužbu za ponavljanje postupka priložili rešenje Ustavnog suda Už 1940/17 od 17.04.2018. godine i presudu Upravnog suda 3 U 14062 od 14.03.2019. godine, koje odluke ne mogu biti razlog za ponavljanje postupka u smislu član 56. stav 1. tačka 1. ZUS-a jer ne predstavljaju nove činjenice koje su postojale u vreme vođenja sudskog postupka u kome je upravni spor okončan.
Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je rešenje doneto bez povreda pravila postupka, uz pravilnu primenu odredaba člana 60. Zakona o upravnim sporovima. Odredbom člana 56. stav 1. tačka 1) Zakona o upravnim sporovima propisano je da će se postupak završen pravnosnažnom presudom ili rešenjem suda ponoviti po tužbi stranke ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na osnovu kojih bi spor bio povoljnije rešen za nju, da su te činjenice, odnosno dokazi, bili izneti ili upotrebljeni u ranijem sudskom postupku.
Prema odredbi člana 60. istog zakona, sud će odbaciti tužbu za ponavljanje postupka, između ostalog, ako stranka nije učinila bar verovatnim postojanje zakonskog osnova za ponavljanje postupka.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužioci nisu učinili verovatnim postojanje zakonskog osnova za ponavljanje sudskog postupka iz člana 56. stav 1. tačka 1) Zakona o upravnim sporovima. Ovo stoga, što i po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, nove činjenice i novi dokazi mogu biti razlog za ponavljanje sudskog postupka koji je završen pravnosnažnom presudom ili rešenjem suda u smislu odredbe člana 56. stav 1. tačka 1) Zakona o upravnim sporovima samo ako su te činjenice utvrđene i dokazi izvođeni u upravno-sudskom postupku i na tako utvrđenom činjeničnom stanju zasnovana sudska odluka, a što nije slučaj u presudi Upravnog suda 20 U 2604/15 od 13.01.2017. godine, koja je doneta na osnovu činjenica utvrđenih u sprovedenom upravnom postupku, a ne na osnovu činjenica utvrđenih u upravno-sudskom postupku.
Vrhovni kasacioni sud je cenio navode iznete u zahtevu, ali nalazi da nisu od uticaja na drugačije rešenje ove upravne stvari jer je rešenje Ustavnog suda Už 1940/2017 od 17.04.2018. godine koje podnosioci zahteva navode kao razlog za ponavljanje postupka u smislu citirane odredbe člana 56. stav 1. tačka 1) Zakona o upravnim sporovima doneto nakon okončanja upravnog spora presudom Upravnog suda 20 U 2604/15 od 13.01.2017. godine i iz njega samo proizlazi da su protiv te presude imali pravo da izjave vanredni pravni lek – zahtev za preispitivanje sudske odluke. Pored toga, ni presuda Upravnog suda 3 U 14062 od 14.03.2019. godine ne predstavlja novi dokaz, s obzirom da je doneta nakon okončanja upravnog spora čije se ponavljanje traži.
Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu ove presude.
PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU
dana 18.05.2021. godine, Uzp 125/2021
Zapisničar, Predsednik veća – sudija,
Ljiljana Petrović,s.r. Katarina Manojlović Andrić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić