Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer su osnovani revizijski navodi o različitom postupanju sudova u istoj pravnoj stvari, što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse.

Iz navedenih razloga je, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile Ugovor o dinarskom kreditu sa deviznom klauzulom za kupovinu stambenog objekta uz korišćenje sredstava iz budžeta Republike Srbije 29.06.2010. godine, kojim je banka odobrila korisniku kredita kredit u iznosu od 41.340 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja kredita u korišćenje (stav 1) pri čemu banka iz svojih sredstava odobrava kredit u iznosu od 31.005 evra, što predstavlja 75% od ukupnog iznosa kredita (stav 2), Republika Srbija na ime učešća iz budžeta odobrava 8.268 evra, što iznosi 20% od ukupnog iznosa kredita dinara (stav 3), a korisnik kredita se obavezuje da iz sopstvenih sredstava, po osnovu obaveznog učešća, isplati prodavcu iznos 2.067 evra, što predstavlja 5% od ukupnog iznosa odobrenog kreita (stav 4). Prema članu 5. stav 1. ugovora korisnik kredita je obavezan da sredstva kredita iz stava 2. člana 1. u govora vrati banci u roku od 300 meseci, a sredstva iz stava 3. člana 1. ugovora vrati banci u roku od 60 meseci, nakon isteka perioda otplate kredita iz stava 1. ovog člana, sve u skladu sa Planom otplate kredita koji je sastavni deo ugovora. Prema članu 6. ugovora visina kamatne stope iznosi 5,25% fiksno na godišnjem novou do 31.10.2012. godine, a od 01.11.2012. godine kamata se obračunava po stopi u visini 6m euribor-a uvećano za maržu od 4,5% na godišnjem novou. Članom 9. stav 1. ugovora se korisnik kredita obavezao da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 0,50% od iznosa odobrenog kredita, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, a stavom 2. istog člana da na ime osiguranja kredita kod NKOSK plati premiju u visini od 3,25% od iznosa odobrenog kredita od strane banke, kao i jednokratnu naknadu u visini od 30 evra u korist NKOSK, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Dana 23.07.2010. godine tužilja je na račun tužene platila iznos od 16.294,00 dinara jednokaratnu naknadu po osnovu troškova obrade kredita, iznos od 106.153,00 dinara na ime premije osiguranja u korist NKOSK kao i iznos od 3.326,00 dinara na ime jednokratne naknade za osiguranje u korsit NKOSK sa kojom je banka 18.01.2010. godine zaključila ugovor o regulisanju međusobnih obaveza u poslovima dugoročnog stambenog kreditiranja stanovništva.

Po nalaženju nižestepenih sudova, odredba člana 9. ugovora o kreditu je u skladu sa načelima obligacionog prava i ostalim zakonskim odredbama, zbog čega je zahtev za utvrđenje njene ništavosti neosnovan. Tužilja je pristupila potpisivanju ugovora pošto je prethodno jasno i nedvosmisleno upoznata sa činjenicom da će banci platiti naknadu na ime troškova obrade kredita i to pre puštanja kredita u tečaj, koja naknada banci pripada na osnovu pruženih finansijskih usluga i deo je efektivne kamatne stope, kao i premiju i jednokratnu naknadu po osnovu osiguranja kredita kod NKOSK. Formulisanjem sporne odredbe tužena nije postupila suprotno načelu savesnosti i poštenja, već se kretala u okviru načela slobode ugovaranja, prikazujući tužilji njene ugovorne obaveze u određenom odnosno odredivom iznosu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužilje ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega je ukinuo obe nižestepene presude.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava, ali pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.

Naime, troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope. Ovo proizlazi iz odredaba člana 4. stav 1. tačka 2. Zakona o bankama kojim nije bliže propisana sadržina ugovora o kreditu, niti su propisana prava i obaveze banke i klijenta, dok iz člana 42. istog zakona proizlazi da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju opšti uslovi poslovanja banke, koje je banka dužna da istakne u svojim prostorijama na vidnom mestu najmanje 15 dana pre njihove primene. Odredbom člana 43. istog zakona propisano je da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozita i drugih kreditnih poslova.

Saglasno navedenom, zakonom nije isključeno pravo banke na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga po osnovu kreditnih poslova, a ovlašćenje ugovorača da predvide različite uslove davanja kredita koji proističe iz načela slobode ugovoranja uključuje i mogućnost da se ugovori obaveza korisnika kredita da banci naknadi troškove kredita. Stoga odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita u principu nije protivna prinudnim propisima i kao takva ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, iako ugovaranje obaveze da jedna ugovorna strana snosi troškove druge ugovorne strane nije protivno članu 1065. ZOO, takvo ugovaranje ne može da se posmatra nezavisno od opštih načela ZOO imajući u vidu da je banka finansijski stručna i dominantna ugovorna strana. Načelo autonomije volje iz člana 10. Zakona pretpostavlja da bi u takvoj situaciji klijent banke imao slobodu ugovoranja samo ukoliko zna vrstu i visinu troškova banke za koje se obavezao da će ih on snositi. Načelo ravnopravnosti stranaka iz člana 11. Zakona, podrazumeva da je u tom slučaju korisniku kredita data mogućnost da se upozna sa vrstom i cenom troškova banke koje su ugovorom na njega prevaljuju i da proceni da li su ti troškovi zaista učinjeni, ili će biti učinjeni, da li je njihova cena odgovarajuća, ili se proizvoljno naplaćuju, dok načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. istog Zakona, zahteva da ugovaranje obaveze plaćanja troškova banke, treba da sadrži specifikaciju troškova i njihove visine, da bi se izbegla mogućnost zlupotrebe u realizaciji ove ugovorne obaveze, odnosno mogućnost da banka naplati više puta isti trošak, odnosno da naplati i troškove koje je uopšte nije imala, kao i da predmet takve obaveze učini određenim shodno članu 46. Zakona.

Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite, Narodna banka Srbije od 30.06.2006. godine („Sl. glasnik RS“, br.57/06 a koja je stupila na snagu 01.10.2006. godine), propisala je jedinstveni obračun objavljivanja troškova kamata i naknada bankarskih usluga po osnovu depozitnih kreditnih poslova (efektivna kamatna stopa) kao i bližih uslova i načina obaveštavanja klijenta banke. Jedinstveni način obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope banka primenjuje u postupku obavljanja depozitnih i kreditnih poslova iz člana 4. Zakona o bankama. Efektivna kamatna stopa iskazuje se u procentima i važi od dana obračuna. Tačkom 5. navedene odluke je predviđeno da ponuda banke koja se odnosi na depozite koje banka prima odnosno kredite koje odobrava treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke: 1) podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i to visinu nominalne kamatne stope na depozit odnosno kredit, iznos naknade i troškova koje banka obračunava klijentu u postupku polaganja depozita odnosno odobravanja kredita, iznos naknade i troškova koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora o depozitu odnosno kreditu; 2) podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope i to: kriterijume za revaloziraciju i indeksiranje depozita odnosno kredita, podatak o stranoj valuti kojem se kredit indeksira ili drugi kriterijumi za revalorizaciju i indeksiranje depozita odnosno kredita, troškovi koji nisu poznati na dan obračuna a mogu nastati u toku realiczije ugovora o depozitu odnosno kreditu, troškove procene vrednosti nepokretnosti pokretnih stvari, premije osiguranja i druge naknade u vezi sa sredstvima obezbeđenja kredita, troškove upisa u registar kod nadležnog organa, troškove pribavljanja izvoda iz zemljišnih knjiga, troškove pribavljanja uverenja potvrda, dozvola i rešenja nadležnih organa, troškove kreditnog biroa i druge. Ovi podaci iz tačke 1. treba da budu navedeni i iskazani u ponudi tog stava, tako da klijent nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka. Podatke iz stava 1. ove tačke banka dostavlja klijentima na način propisan uputstvom iz tačke 11. odluke. Pri zaključivanju ugovora o kreditu banka na osnovu tačke 7. stav 2. odluke uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita i pregled bitnih elemenata kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplatne rate dok se u obračun efektivne kamatne stope ne uključuju podaci iz tačke 5. stav 1. odredaba ove odluke.

Na osnovu izloženih i citiranih tačaka Odluke može se zaključiti da postoje četiri vrste troškova bankarskog kredita i to: troškovi koje banka obračunava klijentu u postupku odobravanja kredita, troškovi koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora, troškovi koji nisu poznati na dan obračuna a mogu nastati u toku realizacije ugovora i ostali troškovi navedeni u tački 5. stav 1. odredba pod 2. alineja 3. odluke (troškovi procene vrednosti nepokretnosti i pokretnih stvari, premije osiguranja ili druge naknade u vezi sa sredstvima obezbeđenja kredita, troškovi upisa u registar kod nadležnog organa, troškovi pribavljanja izvoda iz zemljišnih knjiga, pribavljanje uverenja, potvrda, dozvola i rešenja nadležnih organa, troškovi kreditnog biroa i drugi troškovi). Prve dve vrste troškova ulaze u obračun efektivne kamatne stope, dok se druge dve vrste troškova ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope već se iskazuju samostalno.

Iz izloženog proizlazi da efektivna kamatna stopa u sebi sadrži naknade i troškove koji su nastali prilikom odobravanja kredita i koji će nastati u toku relaizacije ugovora o kreditu, a koji su poznati prilikom njegovog obračuna. S obzirom na to da troškovi obrade kredita nastaju prilikom odobravanja kredita, a da su troškovi puštanja kredita u tečaj poznati na dan obračuna kredita, ti troškovi moraju biti uključeni u obračun efektivne kamatne stope i mogu biti naplaćeni samo kroz obračun efektivne kamatne stope. Ugovaranje troškova kredita koji se uključuju u efektivnu kamatnu stope iz tačke 5. stav 1. odredba pod 1. u procentualnom iznosu od glavnice nije zabranjeno. Bez obzira na to da li su troškovi iskazani u procentu ili u fiksnom iznosu ili kombinacijom tih metoda, banka je dužna da podatke o troškovima navede u ponudi tako da klijent nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč, a sud u svakom konkretnom slučaju mora ispitati da li je prilikom zaključenja ugovora o kreditu bio ispunjen uslov propisan tačkom 5. stav 2. odluke.

Pored navedenog, tužilja nije ugovorna strana iz ugovora o regulisanju međusobnih obaveza u poslovima dugoročnog stambenog kreditiranja stanovništva koji je tužena banka zaključila 18.01.2010. godne sa NKOSK, niti je reč o ugovoru koji je zaključen u korist klijenta bake-korisnika kredita. U tom ugovoru zaključenom između banke i NKOSK, tužilja nema status osiguravača, niti osiguranika, iz čega proizlazi zaključak da tužilja po osnovu tog ugovora ne može imati niti prava, niti obaveze. Banka kao kreditor svoj kreditni plasman osigurava kod NKOSK i obaveza iz tog ugovora za banku, kao ugovarača osiguranja, a istovremeno i osiguranika jeste da plati premiju osiguranja, dok se NKOSK po istom ugovoru obavezuje da za slučaj nastupanja osiguranog slučaja isplati ugovorenu sumu osiguranja. Premiju osiguranja banka je platila novcem korisnika kredita iz ugovora o kreditu, ovde tužilje, postavljajući kao uslov za puštanje kredita u tečaj naplatu i tih sredstava od klijenta u ugovorom određenom procentu, kao i iznos od 30 evra na ime administrativnih troškova za podnošnje zahteva za osiguranje kod NKOSK. Korisnik kredita je zbog svoj inferiornijeg položaja u ugovornom odnosu prinuđen da plati premiju osiguranja za ugovor u kojem nije ugovona strana, sve kako bi banka za slučaj nemogućnosti naplate svog potraćživanja po osnovu ugovora o kreditu od tužioca, iznos svog potraživanja naoplatila od NKOSK.

Nižestepeni sudovi u smislu navedenog nisu dali ocenu da li je banka spornom odredbom iz člana 9. stav 2. ugovora o kreditu, suprotno načelu ravnopravnosti strana u obligacionom odnosu, kao jednom od osnovnih načela obligacionog prava, za sebe obezbedila samo prava, dok je svoje obaveze iz ugovora o osiguranju prenela na korsnika kredita koji i pored plaćene premije, na ime osiguranja kredita ne ostvaruje nikakva prava iz ugovora o osiguranju.

Zbog svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje na kome su zasnovane pobijane odluke nije potpuno utvrđeno, jer je propušteno da se razjasni da li je prilikom zaključenja ugovora o kreditu u odnosu na spornu odredbu o naplati troškova obrade kredita iz člana 9. stav 1. ugovora bio ispunjen uslov propisan citiranom tačkom 5. stav 2. Odluke Narodne banke Srbije i zavisno od toga oceni da li je takvo ugovaranje protivno opštim načelima Zakona o obligacionim odnosima, kao i da se oceni da li tužilja kao korisnik kredita ima pravno obavezujuću relaciju sa NKOSK, da li je spornom odredbom člana 9. stav 2. ugovorao kreditu obavezana na plaćanje obaveze za drugoga (banku) i da li je tužena dokazala opravdanost ugovaranja obaveze tužilje da tuženoj plati troškove koje tužena u cilju osiguranja kredita ima prema NKOSK u momentu puštanja kredita u tečaj odnosno opravdanost prevaljivanja te obaveza banke na tužilju kao korisnika kredita.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će polazeći od primedaba izraženih u ovom rešenju potpuno utvrditi činjenično stanje od koga zavisi pravilna primena materijalnog prava, te ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu.

Na osnovu izloženog, odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić