U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji su punomoćnici Dušanka Davidov i Tamara Bakić, advokati iz ..., protiv tuženog DOO „BB“ ..., čiji je punomoćnik Kristina Smiljanić, advokat iz ..., radi utvrđenja, isplate i naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1513/20 od 27.10.2020. godine, u sednici održanoj 18.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1513/20 od 27.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1848/2017 od 14.11.2019. godine, stavom prvim izreke odbačena je tužba tužilje u delu kojim je tražila da se utvrdi da je 28.08.2015. godine zasnovala radni odnos sa tuženim na neodređeno vreme, te da se tuženi obaveže da je vrati na rad na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i sposobnostima. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da joj tuženi isplati i to: na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade u periodu od oktobra 2017. godine do maja 2019. godine ukupno 403.221,60 dinara, na ime razlike uvećane zarade za prekovremeni rad u periodu od avgusta 2015. godine do avgusta 2017. godine ukupno 127.219,69 dinara, na ime razlike uvećane zarade za rad noću u periodu od avgusta 2015. godine do avgusta 2017. godine ukupno 36.040,174 dinara i na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2015., 2016. i 2017. godinu ukupno 53.530,00 dinara, sve u pojedinačnim izosima bliže određenim u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da joj tuženi poveže radni staž i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove postupka od 108.000,00 dinara. Stavom petim izreke odlučeno je da se tužilja oslobađa obaveze plaćanja troškova sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1513/20 od 27.10.2020. godine, odbijene su žalbe tužilje i tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po slubženoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi poseduje fabriku kartonske ambalaže koja se nalazi u ... Radno vreme zaposlenih u navedenoj fabrici organizovano je u dve smene i to: prva smena od 06,00 do 14,00 časova, druga smena od 14,00 do 22,00 časa. Nikada se nije radilo noću niti nedeljom, a subotom se ponekad radilo i to samo prva smena. Tužilja je na evidenciji lica koja traže zaposlenje bila prijavljena u periodima od 21.04.2015. godine do 13.10.2015. godine i od 16.05.2016. godine do 09.01.2017. godine (van kojih perioda je bila brisana sa evidencije zbog nejavljanja Nacionalnoj službi za zapošljavanje u rokovima iz zakona), a počev od 24.07.2017. godine do dana podnošenja tužbe tužilja je bila neprekidno prijavljena na ovoj evidenciji. Tuženi i tužilja nikada nisu zaključili nikakav ugovor o radu niti je tužilja stupila na rad kod tuženog. Iz nalaza i mišljenja veštaka utvrđena je visina potraživalja koju bi tužilja ostvarila, pod uslovom da je bila u radnom odnosu kod tuženog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilja u spornom periodu nije bila u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, te da tuženi nema obavezu da za navedeni period isplati tužilji na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade, razlike uvećane zarade za prekovremeni rad, za rad noću i za neiskorišćeni godišnji odmor, kao i da upiše radni staž i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/2005…75/2014) propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pismenom obliku, a stavom 2. istog člana da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Saglasno navedenom, radi se o fikciji postojanja radnog odnosa kojom se omogućava da radni odnos nastane i bez zaključenja ugovora o radu u pisanoj formi. Faktički poslodavac i zaposleni se ponašaju kao da je radnik stupio na rad. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 32. stav 2. Zakona o radu. Naime, tužilja je tokom postupka isticala da je posao kod tuženog počela da obavlja nakon razgovora sa izvesnom BB, šefom tužiljine majke, koja nije bila ovlašćeno lice kod tuženog za odlučivanje o zasnivanju radnog odnosa niti o bilo kakvom radnom angažovanju tužilje. Kako bi rad bez zaključenog ugovora o radu doveo do zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme potrebno je da budu ispunjeni uslovi koji bi doveli do primene pravne fikcije o postojanju radnog odnosa. Međutim, uspostavljeni odnos između tužilje i tuženog ne ispunjava ove uslove, s obzirom da između njih nije postojao ni usmeni dogovor kojim bi bio određen novčani iznos osnovne zarade, kao ni elementi za utvrđenje radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i drugih primanja zaposlenih, radno vreme, vreme trajanja dnevnog ili nedeljenog radnog vremena niti je na strani tuženog postojala saglasnost za uspostavljanje radnog odnosa na neodređeno vreme. Imajući u vidu navedeno, kao i da je teret dokazivanja činjenica i okolnosti vezanih za postojanje radnog odnosa i neprekidnog rada tužilje u spornom periodu bio na tužilji, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, te da u konkretnom slučaju, tužilja nije dokazala da je radila kod tuženog (u utuženom periodu), to u ovom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za primenu pravne fikcije iz člana 32. stav 2. Zakona o radu. S obzirom da nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje da je tužilja u spornom periodu bila u radnom odnosu na neodređeno vreme, tuženi nema obavezu da za navedeni period isplati tužilji na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade, razlike uvećane zarade za prekovremeni rad, za rad noću i za neiskorišćeni godišnji odmor, kao ni da tužilji upiše radni staž i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Takođe, Vrhovni kasacioni sud je našao da je pogrešan, ali irelevantan stav nižestepenih sudova da je tužilja izgubila pravo na pravnu zaštitu zbog prekluzije. Naime, odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu propisano je da je rok za pokretanje spora 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. U konkretnom slučaju iz navoda tužbe proizilazi da je tužilja prestala da radi 09.08.2017. godine, a tužbu je podnela 21.09.2017. godine, dakle, u roku od 60 dana od dana saznanja za povredu prava (tuženi nije doneo nikakav pisani akt o radu ili prestanku rada tužilje). Stoga je pogrešan stav nižestepenih sudova da je tužilja trebalo da podnese tužbu istekom 60 dana računajući od 13.10.2015. godine (kada je mogla saznati za povredu prava da se po redovnom toku stvari javila Nacionoalnoj službi za zapošljavanje), odnosno 16.05.2016 godine kada se javila Nacionalnoj službi za zapošljavanje, jer tužilja tužbom traži utvrđenje radnog odnosa koje pravo je povređeno prestankom rada 09.08.2017. godine (po navodima tužbe) i od tada teče rok od 60 dana za podnošenje tužbe. Kako je tužilja po tužbi od 21.09.2017. godine (radi utvrđenja radnog odnosa na neodređeno vreme), ostvarila potpunu pravnu zaštitu u ovom sudskom postupku, jer je o njenom tužbenom zahtevu meritorno odlučeno, kako u prvostepenom postupku ocenom tužbenih navoda, tako i u drugostepenom ocenom bitnih žalbenih navoda, to pogrešan stav nižestepenih sudova o primeni člana 195. stav 2. Zakona o radu nije imao uticaja na pravo tužilje da ostvari sudsku zaštitu.

Neosnovani su navodi revizije tužilje kojima ona, ukazujući na pogrešnu primenu materijalnog prava, zapravo pobija ocenu dokaza i primenu pravila o teretu dokazivanja. Tužilja je bila dužna da dokaže da je stupila na rad kod tuženog i na taj način zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, a ona tu činjenicu nije dokazala. Revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja pošto je tako propisano odredbom člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, a to ovde nije slučaj.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić