Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011 ... i 18/2020) i odlučio da je revizija tuženog neosnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člna 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na koju se poziva i revident.

Ne stoje navodi revizije da je presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. Zakona o parničnom postupku. U pobijanoj presudi je drugostepeni sud dao dovoljno obrazloženje o oceni bitnih žalbenih navoda i o razlozima koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, saglasno odredbi člana 396. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Pobijanom presudom nije odlučeno o pravnosnažno presuđenoj stvari kako to revident navodi, pa nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 294. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku. Revident smatra da je pitanje pravnog dejstva sporne kompenzacije razrešeno stavom Privrednog apelacionog suda u presudi 6 Pž 4470/16 od 11.05.2017. godine, i da je po pitanju pravnog dejstva zaključene kompenzacije presuđena stvar. Tom presudom pravnosnažno je odlučeno o zahtevu tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 19.339.829,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 26.10.2011. godine do isplate, po računima br. ..., ... i ... od 25.10.2011. godine, tako što je tužbeni zahtev odbijen. Odbijen je sa razloga što je utvrđeno u postupku da je među istim parničnim strankama potpisana izjava o kompenzaciji br. ... na iznos od 19.339.829,88 dinara, kojom su obuhvaćena potraživanja tužioca po navedenim računima, dok tuženi u upostupku stečaja nad tužiocem nije prijavio potraživanje obuhvaćeno kompenzacijom. Tužilac je u tom postupku tužbeni zahtev zasnovao na tvrdnji da je kompenzacija zaključena suprotno prinudnim propisima, članu 46. Zakona o platnom prometu i da ne proizvodi pravno dejstvo. Sudovi su zaključili suprotno, da izjava o kompenzaciji od 17.01.2012. godine proizvodi pravno dejstvo, iako je zaključena suprotno odredbi člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu, nalazeći da posledica kršenja propisane zabrane prebijanja duga nije ništavost pravnog posla, već isključivo prekršajna odgovornost, odnosno sankcija na koju zakon ukazuje. Kako u tom postupku tužilac nije tražio da se utvrdi da je izjava o kompenzaciji bez pravnog dejstva prema stečajnoj masi, odnosno nije pobijao pravnu radnju, zaključili su da kompenzacija predstavlja način prestanka obaveze, te je zahtev za isplatu utuženog iznosa u toj parnici – neosnovan. Iz tih činjenica ne proizilazi da je pravnosnažno presuđeno o zahtevu istog tužioca za pobijanjem izjave tužioca o kompenzaciji, utvrđenjem da ne porizvodi dejstvo prema stečajnoj masi tužioca, niti za vraćanjem, isplatom iznosa od 19.339.829,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom u stečajnu masu, kao posledici pobijanja pravnog posla. Pravni stav iskazan u presudi Privrednog apelacionog suda 6 Pž 4470/16 od 11.05.2017. godine, da izjava o kompenzaciji, niti kompenzacija, nije ništava, upravo je polazna premisa za raspravljanje o pobijanju ove pravne radnje stečajnog dužnika.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana presuda, tužilac je 13.10.2017. godine podneo tužbu radi pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika, ovde tužioca, nad kojim je stečajni postupak otvoren 15.03.2012. godine. Pre otvaranja stečajnog postupka su tužilac i tuženi bili u poslovnoj saradnji po osnovu Ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji u oblasti proizvodnje i otkupa šećerne repe rod 2011. godine od 29.10.2010. godine sa Aneskom od 20.07.2011. godine. Iznos od 19.339.829,88 dinara je tuženi ostao dužan tužiocu za isporučenu robu po određenim računima. Izjavu o kompenzaciji broj ... je tuženi potpisao 14.11.2011. godine, a odgovorno lice tužioca 17.01.2012. godine. Prebijana su međusobna novčana dospela potraživanja. Tužilac je bio u neprekidnoj blokadi duže od godinu dana za iznos od 201.720.269,03 dinara te je zbog prezaduženosti i trajne nesposobnosti plaćanja došlo do otvaranja stečajnog postupka. Zaključak je suda da je tuženi morao znati za činjenicu o blokadi računa tužioca u vreme davanja izjave o kompenzaciji, s obzirom da su podaci javni i dostupni svima. Polazeći od ugovorne kompenzacije kao punovažnog pravnog posla, zaključenog u poslednjih 6 meseci pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka 03.02.2012. godine, primenom odredbe člana 120. stav 1. i stav 3. Zakona o stečaju, nižestepeni sudovi su pravilno odlučili kada su izrekli da ne proizvodi pravno dejstvo prema stečajnoj masi tužioca kompenzacija po izjavi o kompenzaciji broj ... na iznos od 19.339.829,88 dinara, na koji način su namirena potraživanja tuženog prema tužiocu, i to u vreme kada je stečajni dužnik bio nesposoban za plaćanje, uz pravilnu ocenu da je tuženi kao poverilac za to morao znati s obzirom na javnost podataka o blokadi računa tužioca.

Tuženi ukazuje na smisao kompenzacije, kao načina prestanka međusobnih potraživanja poverilaca, koji su istovremeno i dužnici, zbog čega smatra da se ne povređuju prava ostalih stečajnih poverilaca. Naprotiv, kompenzacija spada u uobičajena namirenja, ali kada je ta pravna radnja preduzeta u zakonom predviđenom periodu koji prethodi pokretanju stečajnog postupka, u vreme kada je stečajni dužnik bio nesposoban za plaćanje, a to je poverilac morao znati, tada je takva pravna radnja podložna pobijanju jer se za takve radnje podrazumeva da narušavaju ravnomerno namirenje stečajnih poverilaca. Konkretno se tuženi kao poverilac i stavlja u pogodniji položaj, što proizilazi i iz samih revizijskih navoda, u odnosu na ostale poverioce tužioca nad kojim je otvoren stečajni postupak. Njegov položaj je pogodniji upravo stoga što je kompenzacijom postignuto potpuno namirenje potraživanja tuženog, za razliku od stečajnih poverilaca koji će potraživanja namiriti srazmerno stečajnoj masi u stečajnom postupku.

Revident ističe da nije utvrđeno da li je među strankama nastavljena saradnja nakon otvaranja stečajnog postupka, radi primene odredbe člana 126. stav 1. Zakona o stečaju. Prvostepeni sud je utvrdio da nije došlo do nastavka saradnje između parničnih stranaka po otvaranju stečajnog postupka. Ovakvim navodima ide se za pobijanjem pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, što nije revizijski razlog predviđen odredbom člana 407. Zakona o parničnom postupku. Prema utvrđenim činjenicama ne proizilazi zaključak da je ispunjen uslov iz člana 126. stav 1. tačka 2. Zakona o stečaju, prema kome se ne mogu pobijati pravni poslovi zaključeni, odnosno pravne radnje preduzete radi nastavljanja poslova preduzetih posele otvaranja stečajnog postupka. Svakako se ne može smatrati da je kompenzacija potraživanja dospelih pre otvaranja stečajnog postupka zaključena radi nastavljanja poslova preduzetih posle otvaranja stečajnog postupka.

Revident se poziva i na odredbe člana 126. stav 2. Zakona o stečaju. Prema odredbi člana 126. stav 2. Zakona o stečaju, pravna radnja, odnosno pravni posao koji se smatra uobičajenim, odnosno neuobičajenim namirenjem u smislu ovog zakona ne može se pobijati ako je stečajni dužnik istovremeno ili u kratkom periodu pre ili posle izvršenog pravnog posla odnosno pravne radnje primio jednaku vrednost u vidu protivnaknade od poverioca, ili drugog lica za čiji račun je izvršen pravni poslao odnosno pravna radnja. Ovi poslovi ne mogu se pobijati jer nije došlo do umenjenja stečajne mase. Prema navedenoj odredbi, pravne radnje odnosno poslovi nisu pobojni zato što se u slučaju priliva u stačajnu masu iste vrednosti više ne može pretpostaviti oštećenje poverilaca.

Uslovi da se kompenzacija ne može pobijati prema navedenoj odredbi zakona nisu ispunjeni zato, što kod kompenzacije nema priliva u stečajnu masu iz kog bi se namirili ostali poverioci. Tačno je da se kompenzacijom gasi obaveza dužnika učesnika kompenzacije na isplatu. Međutim, u istoj meri postignuto je namirenje poverioca, ovde tuženog, mimo ostalih poverilaca stečajnog dužnika, koji ostaju oštećeni za priliv sredstava od obaveze tuženog. Prema tome, navedena zakonska odredba ne može se primeniti na slučaj kompenzacije koja ispunjava pobojne razloge. Zbog toga razlozi revizije ne stoje.

Prema odredbi člana 119. stav 4. Zakona o stečaju, pobijanje pravnih radnji stečajnog dužnika može se vršiti od dana otvaranja stečajnog postupka do održavanja ročišta za glavnu deobu. Stoga nema osnova navod revizije da je tužilac izgubio pravo da pobija predmetnu kompenzaciju u odnosu na rok za prijavu potraživanja u stečajnom postupku.

Kao posledica pobijanja kompenzacije po osnovu izjave stečajnog dužnika, obavezan je tuženi da preda u stečajnu masu tužioca iznos 19.339.829,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.06.2013. godine do isplate, saglasno odredbi člana 130. stav 1. Zakona o stečaju. Protivno navodima revizije, odluka o zahtevu za zatezne kamate je pravilna, u smislu odredbe člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je pravilno uzeto da je podnošenjem tužbe u parnici koja je pravnosnažno okončana presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4470/16 od 11.05.2017. godine tužilac pozvao tuženog na plaćanje, čime je tuženi dospeo u docnju u smislu člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, pa bez obzira što je tek u ovoj parnici utvrđeno da kompenzacija ne proizvodi pravno dejstvo prema stečajnoj masi tužioca. Tuženi ima pravo da, pošto vrati imovinsku korist koju je ostvario kompenzacijom, ostvaruje svoje protivpotraživanje kao stečajni poverilac, podnošenjem naknadne prijave potraživanja, na šta pravilno ukazuje i drugostepeni sud.

Sa navedenih razloga je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, po odredbi člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odbijen je zahtev tužioca da se tuženi obaveže da mu naknadi troškove postupka po reviziji, jer sa revizijom nije uspeo, kao i zahtev tuženog, jer troškovi sastava odgovora na reviziju nisu bili potrebni za vođenje revizijskog postupka, po odredbama člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić