U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Subašić, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Lekić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7502/19 od 17.10.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 20.05.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7502/19 od 17.10.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P broj 782/17 od 15.04.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje, i obavezana je tužena da tužilji na ime duga isplati iznos od 255.645,94 evra sa kamatom po stopi Evropske centralne banke za period od 01.01.2002. godine do 25.12.2012. godine, a od 26.12.2012. godine do isplate, sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje, uvećane za 8 procentnih poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena, da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 830.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7502/19 od 17.10.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P broj 782/17 od 15.04.2019. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/2020), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, suprug tužilje, sada pok. VV, pozajmio je suprugu tužene, sada pok. GG iznos od 500.000 DEM i to tako što mu je je dana 08.10.1999. godine pozajmio iznos od 150.000 DEM sa rokom vraćanja od 30 dana od dana preuzimanja novca, a dana 06.09.2000. godine pozajmio mu je iznos od 350.000 DEM sa rokom vraćanja od 90 dana, o čemu su sačinjene priznanice sa navedenim datumima, pozajmljenim iznosima i rokom vraćanja pozajmljenog novca. VV je preminuo dana 21.09.2000. godine, dok je GG preminio dana 25.12.2000. godine, pri čemu novac koji je pozajmio od VV nije vratio. Nakon smrti GG i VV sastale su se njihove supruge, ovde tužilja i tužena, u kancelariji advokata Subašića, kojom prilikom su tuženoj predočene navedene priznanice na iznos od 150.000 DEM i 350.000 DEM i tužena je izjavila da na priznanicama stoji potpis njenog pokojnog supruga GG. Stranke su postigle dogovor da sačine sporazum kojim će tužena priznati postojanje duga svog supruga u iznosu od 500.000 DEM koji je naveden u priznanicama i da sadržina sporazuma bude vraćanje novca tužene tužilji, tj. novca koji je dat po navedenim priznanicama. Tužena je nakon sačinjavanja sporazuma isti najpre pročitala, a zatim i potpisala. Tim pismenim sporazumom od 06.01.2001. godine konstatovano je da je BB upoznata sa činjenicom da dugovani iznos od 500.000 DEM njen suprug za života nije vratio VV i izjavila je da kao zakonski naslednik pok. GG, u potpunosti priznaje dug u iznosu od 500.000 DEM prema tužilji, kao zakonskom nasledniku pok. VV, te se obavezala da na prvi poziv tužilje isplati iznos od 500.000 DEM, bez obzira da li će u ostavinskom postupku iza pok. GG biti oglašena za naslednika njegove imovine i bez obzira na veličinu nasleđenog dela imovine koja joj pripadne. U ostavinskom postupku, na zaostavštini iza pok. VV za naslednike su oglašeni supruga ostavioca AA tužilja i ćerka ostavioca mal. DD, dok su na zastavštini iza pok. GG za zakonske naslednike oglašeni supruga ostavioca BB- tužena, sin ostavioca ĐĐ i mal. ćerka ostavioca EE. Tužena nije prema tužilji izmirila obavezu vraćanja predmetnog iznosa novca. Tužena je pokušavala da svoju obavezu prema tužilji izmiri isplatom iznosa od 100.000 evra posredstvom preduzeća „...“, zatim nuđenjem kao zamenu ispunjenja prenošenje prava svojine na kućama, ali su navedeni pokušaji ostali bezuspešni. Visina dugovanja nije sporna među parničnim strankama, odnosno da je iznos od 500.000 DEM, ekvivalentan iznosu od 255.645,94 evra.

Prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je saglasno članu 10, 12, 17, 26, 148. i 262. Zakona o obligacionim odnosima usvojio tužbeni zahtev tužilje, pravilno zaključivši da obaveza čije se izvršenje traži ima svoj osnov u sporazumu od 06.01.2001. godine koji je sačinjen između parničnih stranaka.

Naime, tužena je u obavezi da vrati tužilji navedeni iznos, jer sporazum koji su tužilja i tužena zaključile dana 06.01.2001. godine suštinski predstavlja ugovor, odnosno novi ugovorni odnos koji je nezavisan od odnosa sada pok. GG i pok. VV.

Po mišljenju prvostepenog suda, u konkretnom slučaju, radi se o novoj obligaciji između tužilje i tužene koja nije u vezi sa postojanjem dužničko- poverilačkog odnosa pravnih prethodnika parničnih stranaka.

U konkretnom slučaju, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su ocenili da je tužbeni zahtev osnovan.

Odredbom člana 148. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane, a dredbom člana 26. istog zakona, propisano je da se smatra da je ugovor zaključen kada su se stranke saglasile o bitnim elementima ugovora.

Ugovor predstavlja saglasnost volja dva ili više lica koja ima za cilj postizanje određenog obligaciono-pravnog dejstva. Sadržinu ugovora određuju same stranke, u skladu sa načelima zakona, morala i dobrih poslovnih običaja.

Odredbom člana 10. ZOO, propisano je da su stranke u obligacionom odnosu slobodne, da u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, svoje odnose slobodno i po svojoj volji urede.

Odredbom člana 12. ZOO, propisano je da su stranke u obligacionom odnosu i u ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja, a odredbom člana 17. istog zakona, propisano je da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje.

Članom 262. stav 1. ZOO propisano je da je poverilac ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan da ispuni svoju obavezu savesno i u svemu kako ona glasi.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja, zasnovanog na izvedenim dokazima, koje se revizijom ne može pobijati, proizilazi da se u konkretnom slučaju radi o novoj obligaciji između tužilje i tužene, koja nije u vezi sa postojanjem dužničko- poverilačkog odnosa pravnih prethodnika tužilje, pok. VV i pravnog prethodnika tužene pok. GG.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da pravni osnov obvezivanja tužene ne postoji, a navod tužene da ona nije jedini naslednik iza pok. GG, nije od uticaja s obzirom da u konkretnom slučaju tužena ne odgovara kao pravni sledbenik iza pok. GG, već po osnovu sporazuma od 06.01.2001. godine, kojim je priznala postojanje duga svog supruga u iznosu od 500.000 DEM i obavezala se da na prvi poziv tužilje isplati navedeni iznos, bez obzira da li će u ostavinskom postupku iza pok. GG biti oglašena za naslednika njegove imovine i bez obzira na veličinu nasleđenog dela imovine koja joj pripadne.

Pravilna je odluka nižestepenih sudova o troškovima postupka, s obzirom da je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153, 154. i 163. ZPP i pravilnom primenom Tarife o nagradama i naknadama za troškova za rad advokata i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić