Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Marine Milanović, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Žarko Vučković, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ... i VV iz ..., koje zastupa punomoćnik Zoran Živanović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2629/20 od 10.12.2020. godine, u sednici veća održanoj 15.04.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2629/20 od 10.12.2020. godine, kao o posebnoj reviziji.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2629/20 od 10.12.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 196/16 od 15.09.2020. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena BB da tužiocu isplati iznos od 2.187.890,92 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 02.05.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi VV da tužiocu isplati iznos od 2.187.890,92 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.05.2016. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca u odnosu na oba tužena od dosuđenih iznosa do traženih iznosa od po 3.443.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na razliku od 31.03.2016. godine do isplate, kao i zahtev tužioca u odnosu na oba tužena za isplatu zakonske zatezne kamate na iznose od po 2.187.890,92 dinara za period od 31.03.2016. godine do 01.05.2016. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 536.904,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2629/20 od 10.12.2020. godine, odbijena je žalba i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 196/16 od 15.09.2020. godine u usvajajućem delu st. 1, 2, 3. i 5. izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno preko punomoćnika izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se u ovom revizijskom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženih, kao o izuzetno dozvoljenoj reviziji, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva. Predmet tužbenog zahteva u ovom sporu je isplata naknade za izvršene advokatske usluge u upravnom postupku po zahtevu za vraćanje oduzete imovine. Sporno pravno pitanje na koje ukazuje revident – pitanje punovažnosti konkretne ugovorne odredbe o advokatskoj naknadi u procentu od vrednosti imovine koja je predmet vraćanja, nije pravno pravno pitanje od opšteg interesa, već je vezano za konkretno činjenično stanje i rešenje spornog odnosa stranka. U pobijanoj odluci izražen je pravni stav da je ugovoranje advokatske naknade u procentu od vrednosti predmeta spora zakonito i legitimno, te da stoga nisu bili ispunjeni uslovi za utvrđenje ništavosti konkretne odredbe ugovora primenom člana 461. ZOO, kao ni za primenu odredabe o tumačenju ugovora iz čl. 99. i 100. ZOO. Takav pravni stav ne odstupa od sudske prakse i vladajućih pravnih shvatanja u tumačenju i primeni prava, tako da ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ni novim tumačenjem prava. Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 03.06.2016. godine, radi isplate, a vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude za tužene iznosi po 2.187.890,92 dinara, odnosno ukupno 4.375.781,84 dinara, što na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarsku protivvrednost od po 17.771,15 evra odnosno ukupno 35.542,32 evra (na dan podnošenja tužbe 1 evro je vredeo 123,1147 dinara).

S ozbirom da je vrednost predmeta spora pobijanog dela ispod dinarske protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić