U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vojislav Džoković, advokat u ..., protiv tuženog JKP „Toplana“ Valjevo, čiji je punomoćnik Saša Drajić advokat u ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4107/2018 od 24.05.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 25.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4107/2018 od 24.05.2019. godine.

ODBIJAJU SE zahtev tužioca i zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 236/18 od 05.10.2018.godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike zarade za period od 01.02.2013. godine do 31.01.2016. godine uplati iznos od 355.392,48 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos od dospelosti pa do isplate, sve bliže opredeljeno u navedenom stavu izreke. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da za tužioca izvrši uplatu na ime obaveznih doprinosa za PIO kod Fonda PIO - Filijala Valjevo za period od 1.02.2013.godine do 31.01.2016.godine i to PIO doprinose na teret zaposlenog u iznosu od 65.633,77 dinara sa kamatom po kamatnoj stopi na javne prihode, kao i doprinose PIO na teret poslodavca u iznosu od 57.396,12 dinara sa kamatom po kamatnoj stopi na javne prihode na svaki pojedinačni mesečni iznos, sve bliže opredeljeno u navedenom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu plati troškove parničnog postupka u iznosu od 160.236,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.05.2017. godine pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4107/2018 od 24.05.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime razlike zarade do 31.01.2016. godine isplati ukupan iznos od 318.668,85 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose opredeljene u izreci, kao i zahtev tužioca da se obaveže tuženi da za tužioca kod nadležnog Republičkog fonda PIO uplati doprinose za penzijsko i invalidsko PIO doprinosa na teret zaposlenog u ukupnom iznosu od 59.823,36 dinara i PIO doprinose na teret poslodavca u ukupnom iznosu od 51.565,77 dinara, sve sa kamatom po kamatnoj stopi na javne prihode obračunate na pojedinačne mesečne iznose i period dospelosti kako je to opredeljeno izrekom. Stavom drugim izreke, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Valjevu P1 236/18 od 05.10.2018.godine u preostalom delu stava prvog i drugog izreke i žalba tuženog u tom delu odbija kao neosnovana. Stavom trećim izreke ukinuto je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu trećem izreke presude Osnovnog suda u Valjevu P1 236/18 od 05.10.2018.godine, i predmet u tom delu vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se i na primenu pravila o posebnoj reviziji iz člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je u podneo odgovor na reviziju.

S obzirom da je revizija tužioca dozvoljena prema članu 403. stav 2.tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud o istoj nije odlučivao kao o posebnoj reviziji primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, na koji se revident poziva.

Vrhovni kasacioni sud je, ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20 - u daljem tekstu ZPP), ocenio da izjavljena revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu „...“. Ugovorom o radu tužiocu je za utvrđivanje zarade bio određen koeficijent 2,20, dok je aneksom od 24.03.2014. godine bilo definisano da će tužiocu pripadati pravo na uvećanu zaradu, naknadu troškova i druga primanja zbog prestanka važnosti Kolektivnog ugovora kod poslodavca. Odlukom tuženog br. ... od 04.09.2014. godine usvojen je plan za konsolidaciju JKP „Toplana Valjevo“, na koji je data saglasnost rešenjem Skupštine grada Valjeva od 26.09.2014. godine. Odlukom tuženog br. ... od 19.11.2014. godine stavljena je van snage odluka nadzornog odbora br. ... od 08.10.2014. godine o smanjenju ukupne mesečne mase zarada zaposlenih u iznosu od 470.000,00 dinara počev od 01.09.2014. godine, a na osnovu rešenja o davanju saglasnosti na plan za konsolidaciju tuženog od strane skupštine Grada Valjeva, koja odluka će se primenjivati počev od oktobarske zarade. Prema utvrđenom činjeničnom stanju i na osnovu rezultata veštačenja, tuženi je isplaćivao zarade svojim zaposlenima polazeći od mase planiranih mesečnih zarada i programa poslovanja, koju masu sredstava je delio zbirom koeficijenta svih zaposlenih i na taj način utvrđivao visinu cene rada za najjednostavniji rad. Masa mesečnih zarada je bila predviđena za određeni broj zaposlenih i ona se umanjuje srazmerno u slučaju smanjenja broja zaposlenih. Tuženi je prema isplatnim listama utvrđivao cenu rada za najjednostavniji rad i ona se menjala mesečno i uvek je bila niža od minimalne cene rada. Ugovorena zarada predstavlja proizvod vrednosti radnog sata za koeficijent 1 i koeficijenta zaposlenog. Tokom utuženog perioda nominalni iznos po satu rada zaposlenih je uvek bio viši od minimalne cene rada, a zarada tužioca je bila viša od minimalne propisane zarade.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je našao da je osnovan zahtev tužioca koji se odnosi na razliku između isplaćene zarade i zarade koja bi tužiocu bila isplaćena da je za za cenu rada za najjednostavniji rad bila primenjivana minimalna cena rada. Ovakvo stanovište prvostepeni sud zasniva na tome što tuženi nije utvrđivao cenu rada za najjednostavniji rad prilikom obračuna i isplate zarade u skladu sa Posebnim kolektivnim ugovorom, zbog čega je po stanovištu prvostepenog suda bio dužan da primenjuje minimalnu cenu rada.

Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva, sa obrazloženjem da je tuženi vršio obračun i isplatu zarade zaposlenima u skladu sa člana 104. i 106. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05..75/14) i člana 59. stav 2. Zakona o preduzećima, kao i Uredbom o načinu i kontroli obračuna i isplate zarada u javnim predzećima. Tuženi nije mogao isplaćivati zarade zaposlenima u iznosu većem od iznosa koji mu je odobren od strane osnivača. U situaciji kada je zarada tužiocu obračunavana i isplaćivana u iznosu koji nije manji od minimalne zarade, drugostepeni sud nalazi da tuženi nije u obavezi da tužiocu isplati razliku između isplaćene zarade i zarade utvrđene u skladu sa Posebnim kolektivnim ugovorom, ukazujući da minimalna zarada utvrđena u smislu pravila iz člana 111-113. Zakona o radu, nije pojam identičan pojmu cene rada za najjednostvniji rad, pa se na osnovu nje ne može vršiti obračun zarade zaposlenom množenjem tog novačnog iznosa sa koeficijentom propisanim za određeno radno mesto.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo donoseći pobijanu odluku o tužbenom zahtevu za isplatu razlike između isplaćene zarade i zarade koja bi tužiocu pripadala da je primenjivana minimalna cena rada, a za svoju odluku je dao dovoljne razloge, koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište drugostepenog suda. Revident ukazuje da tuženi nije doneo odluku o ceni za najjednostavniji rad, niti je imao pravilnik o radu, pa se u toj situaciji za obračun zarade primenjuje minimalna cena rada za najjednostavniji rad, a ne ona koja je, po stanovištu tužioca, bez bilo kakvog osnova iskazana u obračunskim listovima zarade. Revizijom se ukazuje i da je tuženi trebalo da prilikom određivanja mesečnog fonda zarada pođe od zbira koeficijenata svih zaposlenih koji treba pomnožiti sa minimalnom bruto cenom rada, kao i da je tuženi plasirao manji obim sredstava za zarade od planiranih, odnosno da je ukupan iznos realizovanih sredstava za zarade kod tuženog bio manji od planiranog na godišnjem nivou.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca.

Odredbom člana 111. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005…75/2014) propisano je da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu. Minimalna zarada određuje se na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa ovim zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarade. Odredbom člana 112. stav 1. istog zakona propisano je da se minimalna zarada utvrđuje odlukom Socijalno- ekonomskog saveta osnovanog za teritoriju Republike Srbije, a prema stavu 6. minimalna cena rada se utvrđuje po radnom času bez poreza i doprinosa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, minimalna cena rada, koju utvrđuje Socijalno-ekonomski savet, predstavlja element minimalne zarade koja se zaposlenom garantuje za standardni učinak i vreme provedeno na radu. Ukoliko je opštim aktom poslodavca (kolektivni ugovor, pravilnik) ili ugovorom o radu predviđeno da minimalna cena rada predstavlja cenu za najjednostavniji rad na osnovu koje će se (množenjem sa koeficijentom) utvrditi novčani iznos osnovne zarade zaposlenog, poslodavac je to dužan da poštuje. Međutim, ukoliko to nije predviđeno (ugovoreno) minimalna cena rada se ne izjednačava sa cenom za najjednostavniji rad, odnosno ne postoji materijalnopravni propis koji bi obavezivao poslodavce da pri obračunu zarada kao cenu za najjednostavniji rad primenjuju minimalnu cenu rada koju utvrđuje Socijalno-ekonomski savet.

Ne stoji ukazivanje tužioca u reviziji da je u nedostatku cene za najjednostavniji rad određene aktom tuženog, zarada morala da bude obračunata na osnovu minimalne cene rada. Naprotiv, minimalna cena rada nije po značenju ista kao i cena rada za najjednostavniji rad, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Minimalna cena rada primenjiva je isključivo u korelaciji standardnog učinka i vremena provedenog na radu i to ne uzimajući u obzir način obračun zarade kod konkretnog poslodavca. Minimalna zarada predstavlja najnižu cenu rada za najjednostavniji rad za puno radno vreme koja se određuje uniformno, radi primene kod svih poslodavaca koji učestvuju na tržištu rada, razume se kad za time postoji potreba. S druge strane, cena rada za najjednostavniji rad određuje se prema vrednosti zarade za najjednostavniji rad i može biti veća, ista ili manja novčana veličina u odnosu na minimalnu cenu rada. U tom kontekstu se i govori o zaradi za najjednostavniji rad i elementima za njeno određivanje, a zarada koju je tužilac ostvario kod tuženog je sve vreme spornog perioda bila iznad minimalne zarade.

Neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešan način kojim je tuženi odmeravao mesečni fond za zarade koji je odstupao od planiranog, odnosno kojim osporava njegovu metodologiju obračunava zarade i formiranja isplatnih listova. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je postupak isplate zarade zaposlenih provodio utvrđivanjem cene za najjednostavniji rad tako što je ukupan iznos zarada za svaki mesec (utvrđen programom poslovanja i ograničen zakonom) delio sa ukupnim zbirom koeficijenata svih zaposlenih. Nakon ovih operacija utvrđena osnovica za obračun zarada (cena za najjednostavniji rad) je množena sa odgovarajućim koeficijentom posla i dalje uvećavana po odgovarajućim zakonskim osnovima. Ovakav način obračuna zarada sačinjen je u skladu sa planom zarada i zapošljavanjem koji je odoboren tuženom od strane osnivača, saglasno odredbama člana 50. i 51. tada važećeg Zakona o javnim preduzećima („Sl. glasnik RS“ br. 119/12, 116/13 – autentično tumačenje i 44/14 – drugi zakon), i člana 59. i 60. Zakona o javnim preduzećima („Sl. glasnik RS“ br. 15/2016) i pravilima sadržanim u Uredbi o načinu i kontroli obračuna i isplate zarade u javnim preduzećima („Sl. glasnik RS“ br. 5/06) u članu 3. i 4., i u članu 2. stav 2. Uredbe o načinu i kontroli obračuna i isplate zarada u javnim preduzećima („Sl. glasnik RS“ br. 27/14). Prema članu 54. i 55. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti („Sl. glasnik RS“ br. 27/15) vrednost radnog časa utvrđuje se za zaposlene za tekući mesec na osnovu planiranih sredstava za isplatu zarada za odgovarajući mesec.

Iznos zarada koji je dobijen prethodno opisanim obračunom tuženi je primenio u odgovarajućim isplatnim listovima i potom isplatio tužiocu. Otuda su prava tužioca po osnovu ostvarenog rada u spornom periodu kod tuženog ostvarena. To su razlozi koji su vodili nedostatku osnova za zahtev tužioca za isplatu razlike između isplaćene zarade i zarade koja bi tužiocu pripadala da je umesto utvrđene cene rada primenjivana minimalna cena rada.

Na osnovu svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud primenom procesnih ovlašćenja i člana 414. stav 1. ZPP je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, obzirom da nije uspeo u sporu, shodno odredbi iz člana 165. stav 1. ZPP, i istovremeno odbijen je i zaztev tuženog za naknadu troškova na ime odgovora na reviziju, jer se ne radi o troškovima koji su bili potrebni i nužni po ovom vanrednom pravnom leku, u smislu člana 154. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić