Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 87/18), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju utvrđenom, tužilja je u radnom odnosu kod tužene, te da tužena tužilji u periodu od oktobra 2012. godine zaključno sa avgustom 2014. godine, nije isplatila troškove za odlazak i povratak sa rada. Odlukom načelnika gradske uprave tužene od 14.09.2012. godine, u skladu sa Preporukom gradonačelnika Grada Beograda, odlučeno je da se naknada troškova za prevoz radi dolaska i odlaska sa posla neće vršiti uplatom sredstava na tekući račun zaposlenih, već direktnom uplatom na „Bus-plus“ kartice zaposlenih. Tužilja je podnela zahtev Upravi Gradske opštine Novi Beograd da joj se naknada troškova za prevoz za dolazak na rad i odlazak sa rada i dalje vrši uplatom na tekući račun u visini cene mesečne pretplatne karte. Vrednost naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada iskazana je u mesečenim novčanim iznosima sa pripadajućom kamatom, opredeljenim u stavu prvom izreke prvostepene presude.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužilje pozivajući se na odredbu člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, sa obrazloženjem da preporuke Gradonačelnika, odluke donete po osnovu tih preporuka i drugi akti tuženog ne mogu da umanjuju prava zaposlenih koja oni imaju po osnovu Zakona o radu, odnosno poslodavac ne može da određuje način na koji će zaposleni da dolaze i odlaze sa posla, već izbor pripada zaposlenom, zbog čega je tužena u obavezi da tužilji isplati tražene iznose za utuženi period.

Drugostepeni sud je, imajući u vidu da je tužena obezbedila plaćanje naknade za prevoz kroz uplatu cene vrednosti bus plus dopune, te je u smislu člana 39. i 40. Kolektivnog ugovora postojao normativni osnov da tužena, kao poslodavac, reguliše način isplate naknade za prevoz obezbeđenjem uplate dopune kroz tzv. ,,bus-plus sistem“, a na tužilji je propust što nije obezbedila bus plus karticu na koju bi ovaj iznos bio uplaćen. Osim toga, drugostepeni sud zaključuje da se na taj način se ne narušava pravo na izbor zaposlenog jer je to pravo limitirano članom 118. tačka 1. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su navodi revizije da je drugostepena odluka zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...54/09) bilo je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Noveliranom odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Odredbama člana 8. Zakona o radu propisano je da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom (stav 1.), a da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drugačije određeno (stav 2.).

Posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe („Službeni glasnik RS“ 23/98 i 11/09) u članu 38. stav 1. tačka 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza i to prevoza na rad i sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju. Prema članu 39. stav 1. zaposleni ima pravo na mesečno-pretplatnu kartu za dolazak i odlazak na rad za relacije gde javni prevoznik omogućava kupovinu. Po članu 40. stav 1. rukovodilac nadležnog organa po pravilu vrši naknadu troškova za prevoz za odlazak na rad i dolazak sa rada kupovinom mesečne pretplatne karte na početku meseca za naredni mesec za relaciju gde je to omogućeno, a prema stavu 2. istog člana izuzetno, na zahtev zaposlenog, rukovodilac nadležnog organa može doneti odluku da isplatu vrši u novcu u visini cene mesečne pretplatne karte.

Na osnovu citiranih odredbi poslodavac je u obavezi da zaposlenom nakandi troškove prevoza. Jedino ograničenje tiče se visine ovih troškova i ono zavisi od visine mesečne pretplatne karte. Zakon nije regulisao način isplate troškova prevoza. Oko načina isplate se poslodavac i zaposleni mogu dogovoriti, a to može biti uređeno i Kolektivnim ugovorom kao u ovom slučaju. Pravo (ovlašćenje) u vidu realizacije ove isplate – kupovinom ,,Bus-plus“ karte ili isplatom tog iznosa zaposlenom pripada zaposlenom. Kako je Kolektivnim ugovorom koji se primenjuje na tuženog predviđeno da na zahtev zaposlenog, rukovodilac nadležnog organa može doneti odluku da isplatu vrši u novcu u visini cene mesečne pretplatne karte, da je tužilja takav zahtev podnela, bili su ispunjeni uslovi da se tužilji ovi troškovi isplate, zbog čega je drugostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev usvojen.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, u stavu drugom izreke, odbio zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom na to da nisu bili nužni za vođenje parnice.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić