Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je neposredno pred početak ratnih dejstava bio na odsluženju redovnog vojnog roka, nakon čega je mobilisan i bio na ratištima na području Hrvatske i Bosne. Prilikom izvršavanja borbenog zadatka dana 20.07.1995. godine tužilac je, kao pripadnik VP ... ..., ranjen, kada je zadobio povredu glave i operisan. Nakon početka akcije „Oluja“ tužilac se sa porodicom nastanio u Srbiji. Tužilac se tokom 1996. godine zbog zdravstvenih problema obratio psihijatru kada je otpočeo sa lečenjem. Iz dostavljene medicinske dokumentacije utvrđeno je da je kod tužioca konstatovano stanje posle povrede glave i psihoorganski sindrom, epilepsija kao i psihičke promene tipične za posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Lečenje tužioca trajalo je neprekidno u smislu ublažavanja tegoba. Veštačenjem je utvrđeno da kod tužioca postoji umanjena životna aktivnost od 30%, koja je u uzročno posledičnoj vezi sa ratnim događajima.Tužiocu je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida rešenjem organa tuženog od 22.04.2003.godine trajno i razvrstan je u III grupu sa 90% invaliditeta.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete osnovan, obzirom da je usled učešća u ratnim dejstvima i ranjavanja kod tužioca došlo do umanjene životne aktivnosti i da je isto u direktnoj uzročno - posledičnoj vezi sa učešćem u ratnim dejstvima, zbog čega je tužena odgovorna za nastalu štetu koju je tužilac trpeo. Kod činjenice da je lečenje tužioca okončano dana 16.04.2019. godine, kada je utvrđeno da oboljenje predstavlja trajno stanje, a da je tužba podneta dana 08.07. 2019. godine, tužiočevo potraživanje nije zastarelo, zbog čega je prvostepeni sud odbio prigovor zastarelosti i usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužene, zaključio da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, te je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete, sa obrazloženjem da je tokom 1996.godine tužiocu konstatovano oboljenje zbog kog traži naknadu štete, pa je potraživanje tužioca zastarelo, shodno odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Postavljenim tužbenim zahtevom tužilac je tražio naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti koja je nastala kao posledica ratnih dejstava u periodu od 1991. do 20.07.1995. godine, kada je tužilac ranjen.

Imajući u vidu da je tužilac je ranjen dana 20.07.1995.godine kao pripadnik VP ..., dakle nakon 19.05.1992. godine, odnosno datuma kada se poslednja vojna jedinica povukla u SRJ, to tužena, kao pravni sledbenik SRJ, nije pasivno legitimisana u ovoj parnici, saglasno zaključku usvojenim na sednici Saveznog suda, Vrhovnog vojnog suda, Vrhovnog kasacionog suda, Vrhovnog suda Crne Gore i Višeg privrednog suda od 24, 25. i 26. septembra 1996. godine, prema kome pripadnici JNA, teritorijalne odbrane i dobrovoljci uključeni u JNA ili teritorijalnu odbranu imaju pravo da od države SRJ zahtevaju pravičnu naknadu nematerijalnte štete koju su pretrpeli u oružanim sukobima ili drugim vojnim aktivnostima sa povećanom opasnošću preduzetim u cilju zaštite Ustava i Zakona u 1991. godini do 19. maja 1992. godine, odnosno najkasnije do dana kada se poslednja vojna jedinica povukla u SRJ.

Osim toga, odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a prema stavu 2. istog člana potraživanje naknade štete zastareva za pet godina, od kada je šteta nastala.

U konkretnom slučaju tužilac zahtev za naknadu nematerijalne štete zasniva na uzročno posledičnoj vezi između preživljene traume nakon ranjavanja prilikom izvršavanja borbenog zadatka dana 20.07.1995. godine i nastalih posledica koje se manifestuju u vidu narušene psihičke stabilnosti, pojave psihoorganskog sindroma, depresije kao i trajnih promena ličnosti posle katastrofičnog iskustva. Kod nesporne činjenice da je tužilac prve simptome bolesti u vidu pogoršanja zdravstvenog stanja osetio tokom 1996. godine, kada se obratio lekaru odgovarajuće struke i kada je konstatovano oboljenje – psihička promena tipična za PTSP i tužiocu prepisana odgovarajuća terapija, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužiočevo potraživanje zastarelo, jer je protekao subjektivni i objektivni rok iz člana 376.ZOO u okviru kog je tužilac mogao potraživati naknadu za ovaj vid pretpljene štete.

Shodno iznetom, obzirom da je tužilac tokom 1996.godine imao saznanja odnosno morao znati za psihičke posledice nastale u veza sa štetnim događajem, a da je tužba sa zahtevom za naknadu nematerijalene štete podneta 2019.godine, to se neosnovano revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, a povodom odlučivanja o istaknutom prigovoru zastarelosti.

Iz navedenih raloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić