U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz stava 1. ovog člana, na koju se revizijom ukazuje. Ostalim navodima revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilja je 2012. godine, kao nosilac poljoprivrednog gazdinstva, na javnoj licitaciji dobila u zakup poljoprivredno zemljište u državnoj svojini i to deo kp. .., KO ..., na period od godinu dana, a već 26.08.2013. godine, u svostvu zakupodavca po pravu preče kupovine, sa Ministarstvom poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, zaključila je ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta, dela kp. .., u površini od 36,4419 ha, na period od 3 godine i sa godišnjom zakupninom od 11.517,87 evra u dinarskoj protivvrednosti (36.000,00 din/ha). U jesen 2013. godine tužilja je tuženoj dala u podzakup deo ove parcele u površini od 36 ha, a usmeno su se dogovorile o visini zakupnine od 36.000,00 dinara po hektaru. Na osnovu rešenja Agencije za restituciju od 14.05.2014. godine, vlasnik kp. .., KO ..., postala je Srpska pravoslavna crkva Opštine ..., koja je 17.09.2014. godine donela Odluku, na osnovu koje je 10.10.2014. godine, sa tužiljom kao zakupcem, zaključila ugovor kojim je ovo poljoprivredno zemljište – kp. .., u ukupnoj površini od 73,1655 ha, dato u zakup tužilji na period od dve godine, sa ugovorenom godišnjom zakupninom od 2.633.345,00 dinara (protivvrednost 23.124,73 evra), bez prava davanja u podzakup. U jesen 2014. godine, tužilja je tuženoj i njenom suprugu ponovo dala da koriste deo kp. .., sada u površini od 26 ha, uz plaćanje zakupnine, o čemu su se usmeno dogovorili. Tužena i njen suprug su ovaj deo parcele koristili i u jesen 2015. i proleće 2016. godine, tako što su deo zasejali kukuruzom, a deo sojom. U jesen 2016. godine, zasejane useve skinuo je suprug tužilje, tako što je traktorom i kombajnom ušao na ovu parcelu i skinuo zasejane useve, što je utvrđeno pravnosnažnom odlukom Osnovnog suda u Vrbasu P 1143/16 od 08.11.2018. godine, a u vezi ovog događaja, tužilja i njen suprug su pravnosnažnom presudom istog suda P1377/16 od 08.11.2018. godine, obavezani da ovde tuženoj solidarno naknade štetu u ukupnom iznosu od 3.080.546,80 dinara, za skinuti usev kukuruza i soje sa dela kp. .., koji joj je ovde tužilja dala u podzakup i za koji je ovde tužena plaćala naknadu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev za isplatu štete u visini trogodišnje zakupnine koji je ona platila svom zakupodavcu, nalazeći da ne postoji osnov za takvo potraživanje, niti je dokazala da joj je tužena svojim radnjama pričinila štetu u navedenom iznosu, s obzirom da u ovom postupku samo osporava činjenično stanje utvrđeno u ranije okončanim pravnosnažnim postupcima i zakonitost i pravilnost tih odluka, što ne može predmet ispitivanja u ovom sudskom postupku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava

Naime, Zakonom o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154.). Štetu predstavlja umanjenje nečije imovine i sprečavanje njenog povećanja, kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (član 155. stav 1. ZOO), pri čemu kada je u pitanju materijalna šteta - oštećeni ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi (član 189. stav 1. istog Zakona ).

Tužilja u ovom postupku ne navodi osnov po kom potražuje štetu u visini trogodišnje zakupnine koju je ona ugovorila sa svojim zakupodavcem, niti se iz predloženih i izvedenih dokaza, odnosno iz utvrđenog činjeničnog stanja može utvrditi na koji način i kojim radnjama je tužena prouzrokovala tužilji štetu u traženom iznosu. Naime, u postupku je utvrđeno da je tužilja u jesen 2014. godine, tuženoj po usmenom dogovoru dala u podzakup deo kp. .., u površini od 26 ha, za koji joj je tužena plaćala ugovorenu naknadu, da je tužena ovaj deo parcele koristila do proleća 2016. godine, kada je suprug tužilje sa ovog dela parcele tuženoj skinuo useve zasejane u jesen prethodne godine. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi ni jedna činjenica koja ukazuje da je tužilja pretrpela bilo koji vid štete, niti radnja koja bi predstavljala štetnu radnju tužene, a koja bi mogla biti osnov za predmetno potraživanje tužilje. Okolnost što je tužilja ranije donetim pravnosnažnim sudskim odlukama obavezana da tuženoj naknadi štetu u visini vrednosti uništenih useva na delu parcele koji je tuženoj uz naknadu dala u podzakup (u površini 26 ha), ne ovlašćuje je da od tužene potražuje naknadu u visini zakupnine koju je ona plaćala svom zakupodavcu i to za celu parcelu (73,1655 ha).

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovi osnovano zaključuju da tužilja, na kojoj je teret dokazivanja u smislu člana 228. i 231. stav 2. ZPP, nije dokazala da ima pravo na naknadu štete, niti je iznela, pa time ni dokazala činjenice koje su bitne za nastanak i ostvarenje ovog prava, pa su suprotno navodima revizije, pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev kao neosnovan.

Navode u reviziji kojima se osporava ocena izvedenih dokaza Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se njima zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se, primenom člana 407. stav 2. ZPP, revizija ne može izjaviti, osim u slučaju da je odluka doneta uz primenu člana 403. stav 2. ZPP, što nije slučaj u ovoj pravnoj stvari.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić