U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Ivan T. Milošević, advokat iz ..., protiv tuženih „BB“ ...., koga zastupa direktor BB, koju zastupa punomoćnik Uroš Milovanović, advokat iz ... i „VV“ ..., ..., koga zastupaju punomoćnici Uroš Milovanović, advokat iz ... i Rajko Krejović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 729/20 od 28.05.2020. godine, na sednici održanoj 28.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženih, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 729/20 od 28.05.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Subotici P 98/17 od 10.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da su ništave i bez pravnog dejstva odredbe ugovora pod nazivom ... od 18.03.2013. godine i to u tački 1 tog ugovora koje se odnose na prenos (cesiju) drugotuženom potraživanja tužioca prema prvotuženom iz ugovora o zajmu od 01.01.2011. godine, te da se obaveže tuženi prvog reda da tužiocu isplati na ime glavnog duga iznos od 480.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od označenih datuma dospelosti, sve bliže određeno ovim stavom izreke, kao i na ime ugovorene kamate iznos od 144.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od označenih datuma dospelosti, sve bliže određeno ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužilac u odnosu na tuženog drugog reda povukao tužbeni zahtev u delu u kojem zahteva da mu tuženi drugog reda solidarno sa tuženim prvog reda isplati na ime glavnog duga iznos od 480.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom, kao i iznos od 144.000 evra na ime ugovorene kamate sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženima nadoknadi troškove postupka u iznosu od 710.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 729/20 od 28.05.2020. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je usvojena i prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu (stav 1 izreke) i delu kojim je odlučeno o troškovima spora (stav 3 izreke) preinačena tako što je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da su ništave i bez pravnog dejstva odredbe ugovora pod nazivom ... od 18.03.2013. godine i to u tački 1 tog ugovora koji se odnose na prenos (cesiju) drugotuženom potraživanja tužioca prema prvotuženom iz ugovora o zajmu od 01.01.2011. godine, te se obavezuje tuženi „BB“ ... da tužiocu isplati na ime glavnog duga iznos od 480.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od označenih datuma dospelosti do isplate, sve bliže određeno ovim stavom izreke, kao i na ime ugovorene kamate iznos od 144.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od označenih datuma dospelosti do isplate, sve bliže određeno ovim stavom izreke, i obavezan je tuženi „BB“ ... da tužiocu nadoknadi troškove postupka u iznosu od 903.450,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi „BB“ ... da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 90.060,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14) i našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA ima državljanstvo Republike Srbije od 2007. godine, tuženi „BB“ ... je pravno lice sa sedištem u RS, u ..., a tuženi „GG“(„GG1“) ima sedište u ... i tamo je i osnovan. Tužilac je osnivač tuženog „BB“ ..., sa kojim je zaključio više ugovora o zajmu, kojim je dao u zajam novac za finansiranje poslovanja pomenutog preduzeća. U trenutku zaključenja predmetnih ugovora o zajmu, tuženi „BB“ ... poslovao je pod poslovnim imenom „DD“ ..., a krajem 2011. godine promenio je poslovno ime u „ĐĐ“. Dana 30.12.2010. godine tužilac je osnovao preduzeće „EE“ .., u koje je kao ulog uneo svoj udeo u preduzeću „BB“ ..., a 2007. godine je osnovao tuženog „GG“" („GG1“), u skladu sa zakonima Kneževine ..., u svrhu da posle njegove smrti upravlja njegovom imovinom, pretežno u humanitarne svrhe. Kao vlasnik 100% udela u „EE“ ..., svoj udeo u tom privrednom društvu, besteretno je preneo na preduzeće „ĐĐ“ iz ..., koje je u 100% vlasništvu tuženog „GG“ iz ... . Nadzorni odbor tuženog „GG“ doneo je 2014. godine odluku o rezrešenju tužioca sa pozicije direktora preduzeća „BB“ ... i otkazala mu ugovor o radu, a iste godine tužilac je smenjen sa funkcije direktora tuženog „BB“ ... i otkazan mu je ugovor o radu. Ugovorom o zajmu br. ... od 05.11.2010. godine, tužilac je tuženom „BB“ u svrhu investiranja, odobrio zajam od 85.680.000,00 dinara, koji predstavlja dinarsku protivvrednost 800.000 evra po srednjem kursu NBS na dan realizacije zajma. Ugovorena je otplata iznosa zajma, kao i da posle tri godine bez kamate i otplate, korisnik zajma plaća kamatu na zajam u iznosu od 5% godišnje počev od 05.11.2013. godine, da korisnik zajma otplaćuje zajam zajmodavcu u 10 jednakih godišnjih rata, 05.11. svake godine počev od 05.11.2013. godine. Iznos odobrenog zajma zajmodavac je uplatio korisniku zajma dana 08.11.2010. godine uplatom sa tekućeg računa. U ugovoru o zajmu od 01.01.2011. godine, zaključenim između tužioca, kao zajmodavca, i tuženog „BB“, konstatovano je da je odlukom o osnivanju „EE“ ..., tužilac, u svojstvu osnivača tog privrednog društva, uneo 100% udela u „DD“ ..., te da je rešenjem APR od 28.12.2010. godine registrovano privredno društvo „EE“ ..., a rešenjem APR od 30.12.2010. godine, upisana promena osnivača „DD“ tako da je novi osnivač kroz član „DD“ ... – „EE doo“ ..., da je nakon povećanja novčanog kapitala „DD“ od 13.12.2010. godine, ugovorom o konverziji potraživanja u novčani ulog između AA i „DD“ od 13.12.2010. godine za iznos od 470.000 evra i nakon upisa povećanja novčanog kapitala rešenjem APR-a od 16.12.2010. godine, ostao na snazi ugovor o zajmu br. ... od 05.11.2010. godine na iznos od 800.000 evra. Ugovoreno je da će iznos od 800.000 evra zajmoprimac vratiti zajmodavcu u 10 jednakih godišnjih rata počev od 01.01.2014. godine, kamatu od 4% na godišnjem nivou na postojeći neotplaćeni dug u obrnutom hronološkom redosledu počev od 01.01.2014. godine, te su dinamika i iznosi otplate glavnice i kamate određeni u čl. 3 ugovora. Konstatovano je da danom stupanja na snagu ovog ugovora prestaje da važi ugovor o zajmu br. ..., a ugovorne strane su se saglasile da će eventualne izmene i dopune ugovora učiniti u pisanoj formi. Dana 18.03.2013. godine, tužilac, predsednik Upravnog odbora „GG“ profesor dr. ŽŽ i član Upravnog odbora dr. ZZ, sačinili su dokument, izvorno napisan na nemačkom jeziku pod nazivom „...“ (...), u kom je navedeno da AA iz ..., ima zajmove u preduzećima: „II“ ...., „BB.“ ..., „EE“ ... i „JJ“ ..., u ukupnom iznosu od 8.884.428,65 evra. U tač. 1 ovog dokumenta navedeno je da tužilac zajmove navedene u ovom dokumentu i njegovom prilogu, poklanja i prenosi na „GG“ („GG1“), ..., ..., uz uslove kako se to navodi u dokumentu, odnosno uz obavezu saveta „GG“ da realizuje naloge iz tužiočevog zaveštanja od 03.05.2008. godine. Prema ugovoru o poklonu od 18.03.2013. godine, početak vraćanja zajma iz ugovora o zajmu od 01.01.2011. godine je 01.01.2014. godine. Odlukom Upravnog odbora preduzeća „ĐĐ“ od 22.09.2012. godine, zajmovi tužioca stavljeni su na raspolaganje preduzećima „II“ i „DD“ ..., u poslovne svrhe likvidnosti investicija, kao beskamatni, s rokom početka otplate do 31.12.2018. godine. Nakon zaključenja ugovora o poklonu 18.03.2013. godine, dospevale su za otplatu rate zajma po ugovoru o zajmu od 01.01.2011. godine u iznosima i datumima dospelosti na način opisan u nižestepenim odlukama. U knjigovodstvenoj evidenciji tuženog „BB.“ ... nije izvršen prenos obaveze iz ugovora o zajmu od 01.01.2011. godine na poverioca tuženog „GG“ na osnovu dokumenta ... od 18.03.2013. godine, a nisu dokumentovani ni dokazi o vraćanju zajma iz ugovora o zajmu od 01.01.2011. godine od strane zajmoprimca „BB.“ ... „GG“ („GG1"). Tuženi „BB “ ... do dana zaključenja glavne rasprave zajam nije vratio ni tužiocu, ni tuženom „GG“.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti spornog ugovora, a samim tim i zahtev za isplatu dospelih rata iz ugovora o zajmu zaključenog sa tuženom prvog reda, a kako je tužilac povukao zahtev za isplatu u odnosu na tuženog drugog reda, sud je u tom delu tužbenog zahteva utvrdio da je tužba povučena. Zaključio je da tuženom drugog reda kao fondaciji, nije zabranjeno sticanje imovine poklonom, pa kako na osnovu odredbe čl. 103. ZOO u vezi člana 47. i 49. ZOO i člana 7. Zakona o deviznom poslovanju, zaključivanje spornog pravnog posla nije bilo dozvoljeno samo tužiocu kao fizičkom licu rezidentu, a ne i tuženom drugog reda kao fondaciji, to je zauzeo stanovište da takav ugovor ima ostati na snazi.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, zaključujući da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, jer je spornim Ugovorom o cesiji, koji ima formu poklona, izvršen prenos potraživanja tužioca, kao fizičkog lica, rezidenta koje je nastalo po osnovu obavljenog prometa između dva rezidenta u Republici Srbiji, na nerezidenta, tuženu Fondaciju, kao novog primaoca, odnosno novog poverioca koji sa stanovišta člana 7. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju nije dozvoljen, s obzirom da se ne radi o potraživanju proisteklom iz spoljnotrgovinskog poslovanja koje je definisano Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je, suprotno navodima revizije, zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbama člana 7. Zakona o deviznom poslovanju („Sl. glasnik RS“, br. 62/06, 31/11, 119/12), propisano je da banke, odnosno rezidenti, osim rezidenata - fizičkih lica, i nerezidenti, mogu prenositi, odnosno platiti ili naplatiti potraživanja i dugovanja koja su nastala po osnovu realizovanog spoljnotrgovinskog prometa robe i usluga rezidenata, koji se ne smatra komercijalnim kreditima i zajmovima (stav 1), da se poslovi iz stava 1. ovog člana mogu vršiti samo na osnovu ugovora zaključenog između prenosioca i primaoca potraživanja i dugovanja, uz obavezu prenosioca da dužnika iz osnovnog posla obavesti o izvršenom prenosu potraživanja, odnosno obavezu prenosioca da pribavi saglasnost poverioca iz osnovnog posla za prenos dugovanja (stav 2), da ugovor iz stava 2. ovog člana naročito sadrži identifikacione podatke o ugovornim stranama, podatke o osnovu po kom su nastala potraživanja i dugovanja koja su predmet prenosa, uključujući i podatke o dužniku, odnosno poveriocu, kao i podatke o valuti i iznosu potraživanja i dugovanja koji su predmet prenosa (stav 3), i da se potraživanja i dugovanja koja su nastala po osnovu realizovanog spoljnotrgovinskog prometa robe i usluga rezidenta - javnog preduzeća i pravnog lica sa državnim kapitalom ili pravnog lica koje je u procesu restrukturiranja ili privatizacije mogu prenositi, odnosno platiti ili naplatiti samo na osnovu ugovora, saglasnosti ili izjava zaključenih između svih učesnika u poslu, uz prethodno pribavljenu saglasnost Vlade, osim potraživanja i dugovanja rezidenta - pravnog lica koje je Republika osnovala posebnim zakonom radi finansiranja izvoza (stav 4).

U konkretnom slučaju, pravnim poslom čija se ništavost traži, zaključenim 18.03.2013.godine, koji ima formu poklona, izvršena je cesija – prenos potraživanja koje tužilac kao rezident-fizičko lice ima prema drugom rezidentu-pravnom licu u Republici Srbiji, na tuženog koji je nerezident. Sledom citirane zakonske odredbe, promet potraživanja i dugovanja je dozvoljen između rezidenata, osim rezidenata fizičkih lica, i nerezidenata, samo kada se radi o spoljnotrgovinskim poslovima rezidenata, koji se ne smatra komercijalnim kreditima i zajmovima. Kako predmetno potraživanje ne potiče iz spoljnotrgovinskog poslovanja, već iz Ugovora o zajmu zaključenog između rezidenata isto nije moglo biti predmet Ugovora o cesiji između rezidenta i nerezidenta, što navedeni ugovor, suprotno navodima revizije, čini ništavim, a tužbeni zahtev tužioca za isplatu duga po učinjenom zajmu osnovanim. Neosnovani su i bez uticaja navodi revizije da je drugostepeni sud pogrešno ocenio da se u konkretnom slučaju radi o Ugovoru o cesiji, jer je sporni ugovor u stvari Ugovor o poklonu. Ovo stoga što se u oba slučaja radi o prenosu potraživanja, koje je kao što je napred rečeno nedozvoljeno, jer potraživanje koje je preneto, suprotno navodima revizije, proizlazi iz komercijalnog posla-ugovora o zajmu. Eventualna kazna za devizni prekršaj ne isključuje ništavost ugovora i obrnuto, na šta se revizijom neosnovano ukazuje, a motivi tužioca da podnese tužbu kojom traži utvrđenje ništavosti ugovora nisu od značaja, a ni ostalim navodima revizije ne dovodi se u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude i nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj parnici.

Odluka o troškovima postupka doneta je uz pravilnu primenu odgovarajućih odredbi materijalnog prava.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić