Istom presudom, na osnovu člana 89a KZ, prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenom – maloletnom BB u trajanju od tri godine, na udaljenosti od 100 metara, a od dana pravnosnažnosti presude.

Maloletna oštećena BB upućena je na parnični postupak, radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Okrivljeni je obavezan da sudu ime paušala plati iznos od 8.000,00 dinara, te da na ime troškova krivičnog postupka Osnovnom javnom tužilaštvu u Šapcu isplati iznos od 41.370,30 dinara a sudu iznos od 5.425,52 dinara, sve u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao i da sudu i tužilaštvu naknadi i preostale troškove tog krivičnog postupka, o čijoj visini će sud odlučiti posebnim rešenjem.

Presudom Višeg suda u Šapcu 2Kž1 br.331/20 od 28.12.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA - advokata Dušana Despotovića, a presuda Osnovnog suda u Šapcu – Sudska jedinica u Koceljevi 6K br.1068/19 od 30.07.2020. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Dušan Despotović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi stava 4. ZKP, konkretno zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, pred izmenjenim većem.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u prvobitnom optužnom aktu navedeno da je krivično delo nedozvoljene polne radnje okrivljeni učinio „na taj način što je maloletnu oštećenu rukom u više navrata pomazio po zadnjici, kada je maloletnu oštećenu odvozio automobilom do autobuskog stajališta, kako bi nastavila put autobusom u školu, prilikom izlaska maloletne oštećene iz vozila na suvozačeva vrata ...“, a da je nakon izvođenja svih dokaza javni tužilac proširio optužni predlog i dodao „i kada su bili na kupanju na reci ...“, pa kako je pravnosnažnom presudom okrivljeni osuđen i zbog događaja koji se odigrao na reci ..., to je prema navodima zahteva u konkretnom slučaju optužba prekoračena.

Izloženi navodi zahteva su, po oceni ovoga suda, neosnovani.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela okrivljenog, koje su opisane u optužnom aktu, dodavanjem više kriminalnih aktivnosti, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije, a što ovde nije slučaj.

U konkretnom slučaju, nadležni javni tužilac precizirao je optužni akt u pogledu radnji koje je okrivljeni preduzeo, na šta ima ovlašćenje prema odredbama člana 409. ZKP, a prvostepeni sud je okrivljenog oglasio krivim upravo za one radnje koje su mu optužnim aktom stavljene na teret, pri čemu su dispozitiv preciziranog optužnog akta i izreka prvostepene presude u svemu identične.

Kako je, dakle, prvostepeni sud okrivljenog oglasio krivim za radnje koje su mu optužnim aktom stavljene na teret, imajući u vidu da prekoračenje optužbe postoji samo u situaciji kada sud izmeni činjenični opis radnji izvršenja krivičnog dela okrivljenog u odnosu na radnje opisane u optužnom aktu, a što u konkretnoj situaciji nije slučaj, to su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da je prvostepeni sud prekoračio optužbu i da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Ostalim navodima zahteva ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, isticanjem da je prvostepeni sud odbio da sasluša svedoke očevice koje je odbrana predložila, te da su iskazi maloletne oštećene neodređeni, puni nedoslednosti i protivrečenosti, dakle ukazuje se na povredu zakona iz člana 440. ZKP, koja shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP ne predstavlja zakonski razlog zbog kog je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca. Stoga je zahtev u ovom delu odbačen kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, te na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                Za predsednika veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                           Vesko Krstajić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić