U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislava Tomašević, advokat iz ..., protiv tuženog Preduzeća za proizvodnju, trgovinu i usluge „Jomil“ DOO sa sedištem u Baćevcu, čiji je punomoćnik Mladen Avramović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3927/17 od 06.02.2019. godine, u sednici veća održanoj 20.05.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3927/17 od 06.02.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Mladenovcu, Sudske jedinice u Sopotu P1 15/17 od 28.06.2017. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćene devizne zarade isplati iznos od 3.716 USD (USA dolara) u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa domicilnom kamatom zemlje porekla valute počev od 16.05.2010. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do konačne isplate sa zakonskom zateznom kamatom koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evrospke centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i da na ime neisplaćenih deviznih dnevnica isplati tužiocu iznos od 5.158,40 USD (USA dolara) u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom zemlje porekla valute od 16.05.2010. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do konačne isplate sa zakonskom zateznom kamatom koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje, uvećene za 8 procentnih poena u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 228.903,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3927/17 od 06.02.2019. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu kojim je odlučeno o isplati neisplaćenih dnevnica za iznos glavnog duga 983, 40 USD (USA dolara) i u navedenom delu je žalba tuženog odbijena, kao neosnovana. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime neisplaćene devizne zarade isplati iznos od 3.716,00 USD (USA dolara) sa pripadajućom kamatom. Stavom trećim izreke, potvrđeno je rešenje sadržano u drugom stavu izreke prvostepene presude za iznos od 124.760,00 dinara sa kamatom. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u drugom stavu izreke prvostepene presude tako što je odbijen zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati od dosuđenog iznosa od 124.760,00 dinara do iznosa od 228.903,00 dinara, za iznos od 104.143,00 dinara, sa pripadajućom kamatom. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi. Stavom šestim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 38.880,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP , na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na određeno vreme od 18.11.2009. godine - do osam meseci, na radnom mestu ... . Ugovorom o radu koji je tužilac zaključio sa tuženim je predviđeno da se zarada zaposlenom utvrđuje u skladu sa zakonom i isplaćuje do desetog u mesecu, a najmanje jedanput mesečno, s tim što zaposleni ima pravo na zaradu za prekovremeni rad, noćni rad, rad na dane praznika. Tužilac je u periodu trajanja ugovora o radu u dva navrata upućivan na službeni put u ..., tako da je tuženi, na osnovu člana 18. Zakona o radu i Uredbe o naknadi troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ br. 86/2007, 93/2007), doneo odluku od 18.11.2009. godine o upućivanju tužioca na službeni put u trajanju od 35 dana, u periodu od 09.11.2009. godine do 24.12.2009. godine radi akvizicije posla sa partnerima u ... i dogovora o poslovima iz delatnosti tuženog. Odlukom je utvrđeno da su u toku službenog puta obezbeđeni smeštaj i ishrana, troškovi prevoza, dnevnice (umanjene 60%), međugradski prevoz, putne isprave, takse, vakcinacija i lekarski pregled i sl., kao i da se odobrava isplata akontacije za službeni put, čiji iznos nije naveden u odluci. Tužilac je po drugi put upućen na službeni put u trajanju od 85 dana u periodu od 09.01.2010. godine do 14.04.2010. godine, o čemu je poslodavac izdao putni nalog istog sadržaja kao u odluci od 18.11.2009.godine. Tuženi je tužiocu isplaćivao akontaciju za rad po potvrdi od 19.11.2009. godine u iznosu od 1.480 USD (USA dolara), prema priloženoj potvrdi od 13.01.2009. godine za novembar i decembar mesec 2009. godine, isplaćeno je 2.000,00 USD (USA dolara), kao i dana 18.01.2009. godine iznos 680,00 USD (USA dolara), što u zbiru iznosi 4.160 USD (USA dolara), a isplaćena je i zarada u dinarskom iznosu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime neisplaćene devizne zarade za sporni period isplati dinarsku protivvrednost od 3.716 USD (USA dolara) sa pripadajućom kamatom, kao i na ime neisplaćenih deviznih dnevnica za isti period dinarsku protivvrednost od 5.158,40 USD (USA dolara) sa pripadajućom kamatom, pošto je zaključio da je isplata devizne zarade bila usmeno ugovorena između tužioca i tuženog u mesečnom iznosu od 3.500,00 USD (USA dolara), a isplata deviznih dnevnica previđena odlukama i nalogom o upućivanju na službeni put u inostranstvo shodno Uredbi o naknadi troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika, pa je prihvatanjem nalaza veštaka utvrdio da tužiocu nije izvršena isplata pripadajućih dnevnica po Uredbi u dinarskoj protvvrednosti od ukupno 5.158,00 USD (USA dolara) na koje devizne devnice tužilac ima pravo. Prvostepeni sud nalazi da se isplata po potvrdama dana 19.11.2009. godine, 13.01. 2010. godine i 18.01.2010. godine od ukupno 4.160,00 USD (USA dolara) ne odnosi na isplatu deviznih dnevnica, već na isplatu dela devizne zarade. Naime, tuženi je tužiocu na ime devizne zarade isplatio navedeni iznos od 4.160,00 USD (USA dolara), dok mu je deo devizne zarade u ukupnom iznosu 6.164,00 USD (USA dolara) isplatio privredni subjekat Jomil Malta LTD, tako da ukupan iznos neisplaćne devizne zarade tužiocu za sporni period iznosi 3.716. USD, koji mu je pobijanom odlukom dosuđen. Osim toga, prvostepeni sud nalazi da činjenica da je tužiocu deo devizne zarade isplaćivao drugi privredni subjekt ne utiče na pasivnu legitimaciju tuženog u svojsvu poslodavca, iz razloga što je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog, što je dovoljno za njegovu pasivnu legitimaciju, a da tuženi nije priložio nikakav ugovor o poslovnoj saradnji sa Jomil Malta LTD kojim bi obaveza isplate zarada sa tužica bila preneta tom privrednom subjektu. Prvostepeni sud je ocenio da se nedostak iz ugovora o radu u kome nisu bili predviđen način obračuna i isplate zarada, te nedostavljanje opštih akata o načinu obračuna i isplate zarada, može pripisati odgovornosti poslodavca, zbog čega je primenom pravila o teretu dokazivanja i čl. 104- i 105. Zakona o radu, usvojen tužbeni zahtev.

Odlučujući o žalbi tuženog, po održanoj raspravi drugostepeni sud je pobijanim delom presude preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužiocu po osnovu devizne dnevnice isplati preko iznosa od 998,40 USD (USA dolara) u dinarskoj protivvrednosti do prvostepenom presudom dosuđenog iznosa 5.158,40 USD (USA dolara), koji iznos pripada tužiocu po Uredbi o naknadi troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika, imajući u vidu da je tuženi tužiocu po navedenom osnovu isplatio 4.160,00 USD (USA dolara), tako da je preinačenjem od strane drugostepenog suda dosuđena samo razlika između isplaćenog i pripadajućeg iznosa devizne dnevnice za službeni put u inostranstvo. Takođe, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu po osnovu neplaćene devizne zarade isplati iznos od 3.716,00 USD u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, nalazeći da tuženi poslodavac nije doneo odluku o upućivanju zaposlenog na rad u inostranstvo, već da su donete samo odluke o upućivanju na službeni put u inostranstvo, te da je tužilac zaključio ugovor o radu sa direktorom tuženog kod koga je radni odnos zasnovao, tako da se ne može pozivati na usmeni dogovor o isplati zarade u deviznom iznosu sa direktorom drugog privrednog subjekta Jomil Malta LTD, koji nije vršio obračun i isplatu zarade tužioca. Drugostepeni sud je ocenio da su bez uticaja na drugačije presuđenje priložene potvrde od 18.11.2009. godine i 18.01.2010. godine, jer se njihova sadržina ne odnosi na obračun i način isplate zarade, već se njima samo potvrđuje da je tužilac preuzeo akontaciju za službeni put u inostranstvo, pa kako devizna zarada nije bila ugovorena niti priznata tužiocu kroz navedene potvrde, već je tužiocu zarada isplaćivana u dinarima, drugostepeni sud je u navedenom delu odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je u revizijom pobijanom delu, tužbeni zahtev odbijen.

Odredbom člana 186. stav 1. Zakona o radu, propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa, što je ovde slučaj, isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja zaposleni ostvari do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

U ovom slučaju, tuženi je tužiocu u spornom periodu isplaćivao devizne dnevnice za obavljeni službeni put u inostranstvo u iznosu 4.160,00 USD (USA dolara), čime je u pretežnom delu ispunio svoju zakonsku obavezu, jer je prema putnom nalogu i odluci o upućivanju na službeni put u inostransvo, shodno Uredbi o naknadi troškova i otpremnina državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ br. 86/2007, 93/2007), tuženi je tužiocu trebalo da isplati 5.180,40 dinara, iz čega sledi da je tuženi u obavezi tužiocu na ime glavnog duga kao razliku isplati iznos 998,40 USD (USA dolara), zbog čega je tužbeni zahtev za veće potraživanje od dosuđenog pravilno odbijen, kao neosnovan. Isto tako, tuženi nije dužan da tužiocu isplati zaradu u deviznom iznosu, pošto tužilac nije bio upućen na rad u inostranstvo, što proizlazi iz činjenice da devizna zarada za rad u inostranstvu nije bila ugovorena ni predviđena drugim internim aktom poslodavca, tako da nije bilo osnova za obavezivanje tuženog na isplatu devizne zarade. Pravilna je ocena drugostepenog suda da potvrde o preuzetoj akontaciji za službeni put ni eventualni usmeni dogovori tužioca sa drugim privrednim subjektima, poslodavcima, ne obavezuju tuženog, zbog čega je odluka drugostepenog suda u odbijajućem delu doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić