U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Vladimir Terzić, advokat iz ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Radomir Đunić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1023/17 od 01.06.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 22.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1023/17 od 01.06.2017. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šapcu, Sudska jedinica u Bogatiću P 4/2014 od 21.12.2016. godine, obavezan je tuženi da tužiocima na ime sticanja bez osnova solidarno isplati iznos od 5.035 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom u visini eskontne stope koju određuje Centralna Evropska banka u dinarskoj protivvrednosti počev od podnošenja tužbe 08.01.2014. godine do isplate, i da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 253.333,00 dinara. Odbijen je zahtev tužilaca za isplatu iznosa od još 7.435 evra u dinarskoj protivvrednosti, i deo zahteva za troškove postupka u iznosu od 60.029,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1023/17 od 01.06.2017. godine, usvojena je žalba tuženog i prvostepena presuda je preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca za obavezivanje tuženog da im isplati solidarno na ime sticanja bez osnova iznos od 5.035 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom u visini eskontne stope koju određuje Centralna Evropska banka u dinarskoj protivvrednosti od podnošenja tužbe do isplate. Obavezani su tužioci da tuženom isplate troškove postupka u iznosu od 141.204,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 21.12.2016. godine do isplate. Obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 88.908,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija dozvoljena prema članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20, u daljem tekstu ZPP), a ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP našao da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su supružnici, tuženi je deda tužiocu, po majci GG. Tuženi se razboleo posle smrti supruge ...2005. godine. Ćerka GG je vodila brigu o njemu, a u maju 2007. godine kod tuženog su samoinicijativno došli da žive tužioci sa dvoje maloletne dece, tako da je između ovih lica uspostavljena zajednica života koja je trajala do 28.10.2009. godine. Tužioci su napustili domaćinstvo tuženog kada im je saopštio da je opozvao testament iz 2007. godine kojom je kuću zaveštao ćerki GG, majci tužioca.

Tužioci su tokom trideset meseci života u kući tuženog, koristili imovinu tuženog i starali se o potrebama svih članova domaćinstva, pa tako i o potrebama tuženog. Tuženi je ostvarivao penziju i posedovao obradivo zemljište površine 5.14.00ha, 20 ari šume i 50 ari obradivog zemljišta uz kućni plac, tužiocima je omogućio da njegovo zemljište obrađuju i tako ostvaruju prihode kojima su oni raspolagali. Nesporno je da su tužioci za vreme života u kući tuženog koristili njegov traktor za obradu zemlje, koji se u tom periodu pokvario, kao i da je kredit za opravku traktora podigao tuženi, da mu je jemac bila ćerka GG, da je iznos kredita bio 160.000,00 dinara i rok otplate 36 meseci. Utvrđeno je da su rate kredita plaćane od strane GG i tužilaca od prihoda ostvarenih obradom zemlje. Utvrđeno je da su sredstvima tužilaca radi korišćenja traktora kupljene prednje i zadnje gume za traktor i da vrednost kupljenih guma iznosi 114.000,00 dinara.

Prvostepeni sud je polazeći od utvrđenja da su tužioci radili, prihodovali i pomagali tuženom, pružajući mu svu potrebnu negu, higijenu, ishranu, staranje o svim potrebama i imanju, izlagali se troškovima ulaganja u imovinu tuženog, sve u nadi da će kuća i domaćinstvo pripasti njima, zaključio da s obzirom da je osnov otpao, tužioci imaju pravo da po osnovu svog rada i ulaganja potražuju novčanu naknadu, u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Taj sud je cenio osnovanim potraživanje tužilaca da im tuženi naknadi vrednost uloženu na zameni guma na traktoru (114.000,00 dinara), za otplatu kredita (160.000,00 dinara) i za uloženi rad (10.000,00 dinara mesečno), što je sve skupa iskazano kao dinarska protivrednost 5.035 evra prema kursu važećem na dan podnošenja tužbe, smatrajući da se tuženi za dosuđeni iznos neosnovano obogatio. U preostalom je zahtev tužilaca ocenjen neosnovanim i odbijen je.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda da je tuženi u zakonskoj obavezi po članu 210. ZOO, da tužiocima isplati novčanu vrednost koristi koju je imao od rada i angažmana tužilaca činjenog u očekivanju da će im ostati tuženikova kuća sa okućnicom. Prema stanovištu drugostepenog suda, u konkretnom slučaju radi se o prirodnoj obavezi, pa je tužbeni zahtev tužilaca za vraćanje datog, odnosno naknadu vrednosti uloženog rada, neosnovan po članu 213. ZOO. Za stav zauzet u pobijanoj presudi drugostepeni sud je izneo iscrpno obrazloženje, u kom polazi od instituta sticanja bez osnova kao samostalanog izvora obligacije, koji uređuje situacije u kojima je došlo do prelaska imovine jednog u imovinu drugog lica, iako nije postojao izvor, tj. osnov obaveze (ugovor, šteta, jednostrana izjava volje), odnosno ako se osnov nije ostvario ili kasnije otpao, pa u tim slučajevima, osiromašeni ima pravo na vraćanje datog i postignute koristi, ali pravila vraćanja ne važe u prisustvu određenih pretpostavki. U pojedinim slučajevima (član 211. - 213. ZOO), iako osnov davanja nije postojao, zakon je propisao gubitak prava da se zahteva vraćanje. Između ostalog, vraćanje se ne može tražiti kada je nešto dato ili učinjeno na ime izvršenja prirodne obaveze ili moralne ili društvene dužnosti (član 213. ZOO). Isto tako, ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti je, nema pravo da zahteva vraćanje, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje, ili ako je platio da bi izbegao prinudu (član 211. ZOO).

Ocenjeno je da pružanje pomoći rođenom dedi od strane unuka i člana njegove porodice u toku trajanja zajednice života u dedinom domaćinstvu, nesumnjivo i po redovnom toku stvari predstavlja dobrovoljan čin i društveno i moralno prihvatljiv gest, ali i moralnu dužnost bliskog srodnika, a svako davanje i činjenje koje nije zakonom obavezno predstavlja prirodnu obligaciju. Tužilac je bez obaveze zamenio gume na traktoru da bi isti mogao koristiti, dakle, postupao je u sopstvenu korist. On je oštetio traktor koji je koristio i zato ga je i popravio, pa se ne može govoriti o tome da se tuženi obogatio. Po članu 211. ZOO, vraćanje se ne može tražiti ni u situaciji kada neko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje, ili ako je platio da bi izbegao prinudu, što tužioci nisu isticali tokom postupka. Obrazloženo je i da motiv kojim su se tužioci vodili prilikom dobrovoljnih davanja i činjenja tuženom, nema značaja prilikom isticanja zahteva za vraćanje datog, odnosno naknadu vrednosti datog, koje je isključeno kod ispunjenosti uslova iz člana 211. i 213.ZOO.

Neosnovano se u reviziji tužilaca ističe da je materijalno pravo pogrešno primenjeno. Negiranje da je postojala dobrovoljnost davanja i činjenja, revidenti zasnivaju na navodima da je osnov za davanje i činjenje tuženom bilo zaveštanje učinjeno od strane tuženog prema njegovoj kćerci GG, a koji osnov je otpao nakon sačinjavanja novog zaveštanja sinu DD. Zaveštanja u korist trećih lica, ne predstavljaju osnov obaveze za tužioce, te ni opozivom zaveštanja ne nastaje osnov traženju naknade za dato i učinjeno u ispunjavanju isključivo moralnih dužnosti i obzira.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je prvostepenu presudu preinačio, tako što je odbio tužbeni zahtev u celosti. Razlozi drugostepenog suda su prihvaćeni kao potpuni i pravilni.

Odredbom člana 211. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko izvrši islatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo da zahteva vraćanje, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje, ili je pak platio da bi izbegao prinudu. Odredbom člana 213. istog zakona, propisano je da se ne može tražiti ono što je dato ili učinjeno na ime izvršenja neke prirodne obaveze ili neke moralne ili društvene dužnosti.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilaoca nije osnovana u navodima u bitnom istovetnim onom što je tokom postupka bilo iznošeno, raspravljano i predstavljalo predmet pažnje i ocene suda, uz pravilno shvatanje drugostepenog suda da uslova nema da se tuženom naloži isplata vrednosti primljenih usluga od bliskih srodnika koji su kod njega živeli i negu mu pružali po svojoj volji i opredeljenju, te tako i snosili troškove osposobljavanja postojećeg traktora za korišćenje u poljoprivrednoj proizvodnji koju su organizovali i prihodom se koristili. Ni ostalim navodima revizije nije dovedena u pitanje zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Prema ishodu postupka po reviziji, tužiocima ne pripada naknada troškova ovog postupka, a odgovor na reviziju nije bio nužan i neophodan za donošenje revizijske odluke, pa je o zahtevima za naknadu troškova postupka odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić