Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primena materijalnog prava s predlogom da se o istoj odlučuje i primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

S obzirom da je revizija tužioca dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene u Kazneno-popravnom zavodu u Beogradu, na poslovima ... u službi ..., sa prebivalištem u ... U utuženom periodu redovno je dolazio na posao, a naknada za dolazak i odlazak sa posla mu nije isplaćivana.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati naknadu troškova prevoza u visini cene mesečne karte na relaciji ... – Beograd – ..., za utužen period, za dane u kojima je tužilac obavljao rad, pri čemu je visina dosuđenog iznosa utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke, shodno odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, člana 2. stav 1. tačka 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnine državnih služenika i nameštenika, te člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, sa obrazloženjem da tužilac nije dokazao da se pisanim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova, niti je zbog „ćutanja administracije“ pokrenuo upravni spor, pa u situaciji kada mu nije priznato pravo na naknadu troškova, on ne može sa uspehom tražiti isplatu po ovom osnovu. Pravo na naknadu troškova prevoza spada u druga primanja za čije ostvarivanje je nužno poštovati postupak propisan pravilima 140. do 143. Zakona o državnim službenicima, a što je tužilac propustio da učini.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ broj 62/06...99/10), članom 37. propisano je da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje proveo na službenom putu u zemlji ili inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu, na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajanjem privremenog premeštaja na drugom mestu rada, te da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju uredbom vlade. Nadalje, Uredbom o naknadi troškova i otpremnine družavnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ broj 86/07) članom 2. stavom 1. propisano je da se držanom službenikom i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazk na rad i odlazak sa rada, a članom 3. da se držanom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne doplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema prava na naknadu troškova prevoza, zato što nije dokazao da se pisanim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova, odnosno zbog toga što iz razloga „ćutanja administracije“ nije pokrenuo upravni spor. Suprotno ovom stanovištu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno ni podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove.

Polazeći od činjenice da je pravo zaposlenih na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada zasnovano neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, tužena je u obavezi da tužiocu u celini plati ove troškove. Pitanje da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, odnosno pitanje na koji način je u administrativnom smislu kod poslodavca rešeno podnošenje zahteva ove vrste i odlučivanje o njima, nije do uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, u obavezi je da istu naknadi na osnovu člana 154. stav 1. i 172. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke presude.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, to mu pripadaju troškovi revizijskog postupka. Tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 87.175,00 dinara, koje troškove obuhvataju troškove za sastav revizije izjavljene od strane advokata u iznosu od 12.000,00 dinara na osnovu tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12), kao i troškove sudske takse za reviziju u iznosu od 30.070,00 dinara i za odluku po reviziji u iznosu od 45.105,00 dinara, prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/24...95/18).

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić