Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je, ugovorom o radu od 12.03.2003. godine zasnovao radni odnos kod tuženog, raspoređen na poslove ... . Uugovorom od 17.03.2004. godine promenjeni su poslovi koje će tužilac obavljati, tako što je raspoređen na ..., kao i koeficijent za obračun plate. Radni odnos mu je prestao na osnovu rešenja tuženog od 21.02.2008. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu od 12.03.2003. godine, primenom člana 179. tačka 2. Zakona o radu i člana 13. alineja 4. Ugovora o radu.

Ispitujući zakonitost pobijanog rešenja sudovi su utvrdili da je tužilac, pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Nišu od 29.06.2006. godine, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 3 meseca, zbog krivičnog dela falsifikovanja isprave, te da je 10.10.2007. godine stupio na izdržavanje ove kazne u Okružnom zatvoru u Vranju. Tužilac o tome nije obavestio tuženog, kao svog poslodavca, već je podneo zahtev za korišćenje godišnjeg odmora, koji je, na osnovu odobrenja tuženog, koristio u periodu od 11.10. do 22.10.2007. godine, nakon čega je u periodu od 23.10. do 05.11.2007. godine, svoje odsustvo pravdao doznakama za bolovanje, a od 06.11.2007. godine je nastavio sa korišćenjem godišnjeg odmora. Tokom vanrednog odsustva iz zatvora, 09, 10. i 11. decembra 2007. godine tužilac je radio i obavljao ... . Međutim, rešenjem Opštinskog suda u Vladičinom Hanu Ki 67/07 od 14.12.2007. godine, tužiocu je prekinuto izdržavanje kazne zatvora, a određen mu je pritvor zbog sumnje da je izvršio novo krivično delo – tešku krađu učinjenu na radu ili u vezi sa radom - navodno obijanje vagona u periodu od decembra 2005. do 11.12.2007. godine. Ovo rešenje je dostavljeno tuženom, pa je na traženje tuženog, Okružni sud u Vranju dostavio potvrdu da se tužilac u toj ustanovi nalazio na odsluženju kazne zatvora u trajanju od 3 meseca, u periodu od 10.10.2007. godine. Po prijemu rešenja o određivanja pritvora tužiocu, tuženi mu je 08.02.2008. godine, u pritvorsku jedinicu dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, uz ostavljanje roka od 5 radnih dana za izjašnjenje. Tužilac je odbio prijem upozorenja, pa je isto ostavljeno u pritvorskoj jedinici u Okružnom sudu u Vranju. Po isteku roka za izjašnjenje, tuženi je doneo pobijano rešenje od 21.02.2008. godine o otkazu ugovora o radu od 12.03.2003. godine, primenom člana 179. tačka 2. Zakona o radu, zbog prikrivanja činjenice da se nalazi na izdržavanju kazne zatvora u trajanju od 3 meseca, čime je tuženog doveo u zabludu i odobrio mu zahtev za korišćenje godišnjeg odmora, ali i da mu na teret svoje imovine isplati naknadu za korišćenje godišnjeg odmora (42.775,00 dinara bruto, odnosno 31.017,00 dinara neto) i naknadu za bolovanje (7.602,00 dinara). U skladu sa rešenjem Opštinskog suda u Vladičinom Hanu Ki 67/07 od 14.12.2007. godine, o određivanju pritvora tužiocu zbog sumnje da je učinio kricvično delo na radu ili u vezi sa radom, tuženi je 21.02.2008. godine doneo i rešenje o udaljenju tužioca sa rada, najduže do 3 meseca. U postupku je utvrđeno i da je tužilac presudom Osnovnog suda u Vranju K 682/12 od 13.03.2013. godine, oglašen krivim, zato što je upotrebio lažnu ispravu, izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad od 23.10.2007. godine kao pravu, čime je izvršio krivično delo prevare iz člana 208. KZ, ali je ova presuda, u pogledu izrečene kazne, preinačena presudom Apelacionog suda u Nišu, tako što mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od 6 meseci.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava, odbili, kao neosnovan, tužbeni zahtev za poništaj pobijanih rešenja tuženog o udaljenju tužioca sa rada i prestanku radnog odnosa, kao i zahtev za vraćanje na rad.

Naime, rešenjem Opštinskog suda u Vladičinom Hanu od 14.12.2007. godine, tužiocu je određen pritvor, a rešenjem OJT u Vladičinom Hanu od 11.01.2008. godine protiv njega je podignuta optužnica, zbog sumnje da je učinio krivično delo na radu ili u vezi sa radom, čime su se stekli uslovi iz člana 165. tačka 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br.24/05 i 61/05), za donošenje rešenja o udaljenju sa rada, s obzirom da je ovom odredbom propisano da zaposleni može privremeno da bude udaljen sa rada ako je protiv njega započeto krivično gonjenje, u skladu sa zakonom, zbog krivičnog dela učinjenog na radu ili u vezi sa radom.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da sudovi osnovano zaključuju da su u konkretnom slučaju ispunjeni i uslovi iz člana 179. tačka 2. i 6. Zakona o radu, za otkaz ugovora o radu tužiocu, nakon što je utvrđeno da svojom krivicom jeste učinio povredu radne obaveze koja mu je pobijanom odlukom tuženog stavljena na teret, jer je njegovo postupanje bilo u suprotnosti sa odredbom člana 15. stav 3. Zakona, a što je kao otkazni razlog predviđeno članom 13. alineja 4. Ugovora o radu, koji je tužilac zaključio sa tuženim 12.03.2003. godine. Navedenom odredbom (član 13. alineja 4. Ugovora o radu) predviđeno je da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovu radnu sposobnost, ponašanje i potrebe poslodavca i to ako svojom krivicom izvrši bilo koju radnju na radu ili u vezi sa radom koja sadrži elemente prekršaja, privrednog prestupa ili krivičnog dela.

Naime, u konkretnom slučaju utvrđeno je da je tužilac u periodu od 10.10. do 08.11.2007. godine, bio na izdržavanju zatvorske kazne, ali je on ovu činjenicu, suprotno odredbi člana 15. stav 3. Zakona o radu, prikrio od tuženog, pa je zloupotrebom svog prava na godišnji odmor i privremeno odsustvo zbog bolesti, prevarnim radnjama - podnošenjem zahteva za godišnji odmor i dostavom potvrda o privremenoj sprečenosti za rad, doveo u zabludu svog poslodavca. Prikrivanje činjenice da se nalazi na odsluženju kazne zatvora, uz istovremeno podnošenje zahteva za godišnji odmor i dostavljanje potvrda o privremenoj sprečenosti za rad, čini tužioca odgovornim za ovakvo postupanje, jer je znao ili je bar morao imati svest o nepravilnosti ovakvog postupanja. Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da postoji krivica tužioca za ovakvo postupanje, koje čini povredu radne obaveze koja mu je pobijanim rešenjem stavljena na teret, a koje je kao razlog za otkaz propisana članom član 13. alineja 4. Ugovora o radu, pa je pravnosnažnom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je zaključeno da je na ovaj način nastao osnov za otkaz ugovora o radu, primenom člana 179. tačka 2. i 6. Zakona o radu.

Pobijano rešenje sadrži vreme i opis radnji koje su tužiocu stavljene na teret, kao i odredbe ugovora o radu koje su tim radnjama povređene, sačinjeno je u pisanom obliku i sadrži obrazloženje i pravnu pouku, iz čega proizilazi da je sačinjeno u skladu sa odredbom člana 185. stav 1. Zakona. Okolnost što pobijanim rešenjem nije otkazan i ugovor o radu pod izmenjenim okolnostima od 07.03.2004. godine ne predstavlja nedostatak koji ovu odluku čini nezakonitom i zbog čega bi se ona mogla poništiti, jer je tužilac radni odnos kod tuženog zasnovao ugovorom o radu od 12.03.2003. godine, pa otkazom osnovnog ugovora prestaje osnov za dalji rad tužioca kod ovog poslodavca.

Pravilno sudovi zaključuju i da ugovor o radu pod izmenjenim okolnostima od 07.03.2004. godine, po svojoj sadržini predstavlja aneks osnovnog ugovora o radu, kojim je zasnovan radni odnos, s obzirom da su njime izmenjeni samo ugovoreni uslovi rada, odnosno određeni su poslovi koje će tužilac ubuduće obavljati i koeficijent za obračun i isplatu plate. U takvoj situaciji, suprotno navodima revizije, bez uticaja je što i ovaj ugovor nije poništen, jer on ne može predstavljati osnov za nastavak rada tužioca kod tuženog. Pored navedenog posebno treba imati u vidu da sud odlučuje u granicama postavljenog zahteva, a ovaj ugovor nije ni bio predmet tužbenog zahteva, pa nije mogao biti ni predmet preispitivanja u ovom sudskom postupku.

Neosnovani su i navodi revizije kojima tužilac ukazuje da u konkretnom slučaju tuženi nije mogao doneti rešenje kojim tužiocu otkazuje ugovor o radu, kao i da je sud bio u obavezi da sankcioniše i nezakonite radnje tuženog – tako što će poništiti rešenje tuženog, o korišćenju godišnjeg odmora tužiocu u periodu od 10.10.2007. do 10.01.2008. godine, kao i rešenje tuženog od 24.12.2007. godine - o mirovanju radnog odnosa tužiocu. Naime, rešenje o korišćenju godišnjeg odmora tuženi je doneo upravo iz razloga što je, prevarnim radnjama tužioca - podnošenjem zahteva za korišćenje godišnjeg odmora, uz prikrivanje činjenice da se nalazi na odsluženju kazne zatvora, (tuženi) doveden u zabludu o postojanju zakonskog osnova za usvajanje takvog zahteva. Rešenje tuženog o mirovanju radnog odnosa tužiocu, od 24.12.2007. godine, na koje se revizijom ukazuje, nije ni bilo predmet tužbenog zahteva, pa sud nije ni bio ovlašćen da preispituje njegovu zakonitost. Konačno, zakon, opšti akti poslodavca, kao i ugovor o radu utvrđuju povrede radne obaveze i radne discipline, koje ovalšćuju poslodavca da zaposlenom otkaže ugovor o radu, pa je na poslodavcu i dispozicija da li će zaposlenom izreći ovu, kao najtežu kaznu za učinjenu povredu. Opravdanost izrečene kazne sud ne može ceniti, već je (sud) ovlašćen samo da utvrdi da li je zaposleni učinio povredu koja mu je odlukom poslodavca stavljena na teret, da li je takva povreda predviđena kao osnov za donošenje rešenja o otkazu, kao i zakonitost same odluke i prethodno sprovedenog postupka.

Sudovi su utvrdili i da je donošenju pobijanog rešenja prethodilo upozorenje tužiocu o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, uz ostavljanje roka za izjašnjenje, koje je dostavljeno i sindikatu, čime su ispunjeni i uslovi iz člana 180. i 181. Zakona o radu.

U odsustvu pravnosnažne sudske odluke o nezakonitosti i poništaju odluke poslodavca o prestanku radnog odnosa zaposlenom, neosnovan je i zahtev za vraćanje na rad, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu, pa je pravilno odbijen tužbeni zahtev i u ovom delu.

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud nije cenio navode revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti, primenom člana 398. stav 2. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić