Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 87/18), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se posebno ne ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom o regulisanju međusobnih prava i obaveza, koji je 26.02.2004. godine zaključen između tužilje i Opštine Vranje, tužilja se obavezala da će obavljati određene kulturne aktivnosti, koje su od interesa za lokalnu samoupravu i širu društvenu zajednicu, a Opština Vranje, da će na ime obavljenih programskih aktivnosti tužilji obezbediti finansijska sredstva za plate zaposlenih u skladu sa zakonom, za materijalne troškove i deo programskih aktivnosti. Ugovorne obaveze su izvršavane do 2010. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o kulturi („Službeni glasnik RS“, br. 72/09), kojim je propisan drugačiji način finansiranja udruženja, odnosno način raspodele sredstava za finansiranje projekata u kulturi. Gradsko veće tuženog je 26.04.2010. godine donelo zaključak kojim je, pored toga što nije prihvatilo izveštaj o radu tužilje, sa finansijskim izveštajem za 2009. godinu, odredilo da Grad Vranje preuzima organizaciju kulturne manifestacije „Borina nedelja“, da će obrazovati organizacioni odbor „Borina nedelja“ i ustanovi kulture grada poveriti pripremanje i realizovanje programa, a da će se aktivnosti tužilje finansirati kroz programsku delatnost. Zaključkom Gradskog veća Grada Vranja od 05.07.2010. godine, utvrđeno je da su po sili zakona bez pravnog dejstva doneti akti i zaključeni ugovori organa opštine, odnosno grada, koji su protivni prinudnim propisima (odredbama člana 11. i 76. Zakona o kuluturi „Službeni glasnik RS“, br. 72/09), gradskim propisima donetim po osnovu ovog zakona: Pravilniku o organizaciji i manifestaciji programa u oblasti kulture i umetnosti od značaja za grad i Pravilniku o načinu, merilima, kriterijumima za izbor projekata iz oblasti kulture i umetnosti koji se finansiraju i sufinansiraju iz budžeta Grada Vranja („Službeni glasnik Grada Vranja“, br. 17/2010) i drugim gradskim propisima kojima se regulišu način i postupak finansiranja programa i projekata u ovoj oblasti. Tuženi tužilji nije uplaćivao finansijska sredstva na ime materijalnih troškova za programske aktivnosti za 2011. godinu i 2012. godinu, niti je uplaćivao zarade zaposlenima za isti period.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio zahtev tužilje i obavezao tuženog da tužilji isplati naknadu po osnovu ugovorenih i sprovedenih kulturnih aktivnosti, izdataka za materijalne troškove i neisplaćene plate za sporni period, saglasno ugovoru o regulisanju međusobnih prava i obaveza, primenom člana 46. Zakona o obligacinim odnosima, člana 11. i 76. Zakona o kuluturi („Službeni glasnik RS“, br. 72/09) i člana 20. stav 1. tačka 18. i 44. stav 1. tačka 1. i 3. Zakona o lokalnoj samoupravi.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave ukinuo prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje, primenom člana 10. stav 1., člana 11. i člana 76. stav 1. Zakona o kulturi („Službeni glasnik RS“ br. 72/09) i člana 354. Zakona o obligacionim odnosima, jer je smatrao da stupanjem na snagu Zakona o kulturi, kojim su izmenjeni uslovi finansiranja i način raspodele sredstava za finansiranje projekata u kulturi, da tuženi, zbog okolnosti koje nije skrivio, više nije mogao da izvršava obaveze po ugovoru koji je 26.02.2004. godine zaključio sa tužiljom, a tim pre što je Gradsko veće tuženog, nakon stupanja na snagu Zakona o kulturi (stupio na snagu 26.04.2010. godine) donelo zaključak da Grad Vranje preuzima organizaciju kulturne manifestacije „Borina nedelja“, a 05.07.2010. godine zaključak kojim je utvrdio da su po sili zakona bez pravnog dejstva doneti akti i zaključeni ugovori koji su protivni navedenom zakonu, pa kako je stupanjem na snagu Zakona o kulturi došlo do promene uslova finansiranja i načina raspodele sredstava za finansiranje i projekata u kulturi u odnosu na ranije važeći zakon, da zbog promenjnih okolnosti više nije bilo moguće da se ugovor, koji je među strankama zaključen, održi na snazi, jer je protivan važećem zakonu, i da je samim tim prestala i obaveza tuženog da tužilji uplaćuje finansijska sredstva za 2011. godinu i 2012. godinu, jer je ispunjenje takve obaveze postalo nemoguće u smislu člana 354. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud, kada je preinačio prvostepenu odluku i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje, pravilnom primenom materijalnog prava.

Članom 10. stav 1. Zakona o kuluturi („Službeni glasnik RS“ br. 72/09), koji je stupio na snagu 26.04.2010. godine, propisano je da se sredstava za finansiranje i sufinansiranje kulturnih programa i projekata, kao i umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u pojedinim delatnostima kulturne delatnosti obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, budžetu autonomne pokrajine i budžetu jedinica lokalne samouprave, a dodeljuju se u skladu sa propisima kojima se uređuje kontrola državne pomoći i drugim zakonima. Članom 11. istog zakona, propisano je da se finansiranje i sufinansiranje kulturnih programa i projekata, kao i umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u kulturi, vrši na osnovu javnog konkursa, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Konkrus iz stava 1. ovog člana, raspisuje se za svaku narednu budžetsku godinu, najkasnije 30 dana od dana usvajanja budžeta za narednu godinu. Članom 76. stavom 1. istog zakona, propisano je da organ jedinice lokalne samouprave najmanje jednom godišnje raspisuje javne konkurse radi prikupljanja predloga za finansiranje ili sufinansiranje projekata u kulturi, kao i projekata umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u kulturi, dok je stavom 3. istog člana, propisano da se sa izabranim podnosiocima projekata zaključuje ugovor o njihovom finansiranju, odnosno sufinansiranju.

Članom 354. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da obaveza prestaje kada njeno ispunjenje postane nemoguće usled okolnosti zbog kojih dužnik ne odgovara.

Prema citiranim odredbama Zakona o kulturi, radi finansiranja ili sufinansiranja projekata u kulturi, najmanje jednom godišnje raspisuje se javni koknkurs radi prikupljanja predloga za finansiranje ili sufinansiranje projekata u kulturi, a nakon sprovedenog postupka sa izabranim podnosiocima projekata zaključuju se ugovori o njihovom finansiranju, odnosno sufinansiranju, iz čega sledi da su promenjeni uslovi finansiranja i način raspodele sredstava za projekte u kulturi u odnosu na Zakon o delatnostima od opšteg interesa u oblasti kulture („Službeni glasnik RS“ br. 39/93, 42/98), koji je bio u primeni u vreme kada je zaključen sporni ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza između stranaka. Kako su stupanjem na pravnu snagu Zakona o kulturi promenjeni uslovi finansiranja i način raspodele sredstava za finansiranje projekata u kulturi u odnosu na Zakon o delatnostima od opšteg interesa u oblasti kulture, koji je bio u primeni u vreme zaključenja spornog ugovora, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je zbog promenjenih okolnosti prestala obaveza tuženog stupanjem na pravnu snagu Zakona o kulturi, jer je ispunjenje obaveza preuzetih spornim ugovorom postalo nemoguće usled okolnosti zbog kojih tuženi ne odgovara. S obzirom da je ispunjenje postalo trajno nemoguće usled okolnosti za koje tuženi ne odgovara, obaveza tuženog se ugasila, a do gašenja obaveze došlo je ipso facto, bez ikakve izjave volje jedne ili druge ugovorne strane. Postojanje okolnosti koje su dovele do nemogućnosti ispunjenja obaveze tuženi je dokazao. Kako je sporni ugovor stupanjem na pravnu snagu Zakona o kulturi, protivan tom zakonu, to je i prestala obaveza tuženog da tužilji plaća finansijska sredstva za 2011. godinu i 2012. godinu, jer je nastupila nemogućnost ispunjenja, na osnovu člana 354. Zakona o obligacionim odnosima. Osim toga je Gradsko veće tuženog, nakon stupanja na pravnu snagu Zakona o kulturi donelo zaključak da Grad Vranje preuzima organizaciju kulturne manifestacije „Borina nedelja“, kao i zaključak 05.07.2010. godine, kojim je utvrdio da su po sili zakona bez pravnog dejstava doneti akti i zaključeni ugovori koji su protivni navedenom zakonu. S obzirom da je sa napred navedenih razloga nastupila nemogućnost ispunjenja ugovornih obaveza tuženog nakon donošenja i stupanja na pravnu snagu Zakona o kulturi, to je neosnovan zahtev tužilje, sa kojih razloga je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje, pravilnom primenom materijalnog prava.

Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Kako se ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke, te je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić