Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom koja bi mogla da utiče na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su u braku bile počev od ... juna 1979. godine, kada su se venčali, do septembra meseca 2010. godine, kada je njihova zajednica života prestala. Tužbom od 27.10.2010. godine, tužilja je tražila da sud utvrdi da zajedničku imovinu parničnih stranaka predstavljaju nepokretnosti, poljoprivredne mašine, stoka, vozila, nameštaj, uređaji za domaćinstvo i poljoprivredni usevi zasejani tokom 2010. godine na zemljištu parničnih stranaka i zemljištu koje su uzeli u zakup (kukuruz, merkantilna soja i bale sena), te da se utvrdi udeo tužilje u sticanju pokretnih i nepokretnih stvari, navedenih u tužbi, u idealnom delu od ½. Tokom parnice, između parničnih stranaka zaključen je i overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, Sudska jedinica u Baču pod brojem Ov.br. 493/11 dana 11.04.2011. godine, ugovor o sporazumnoj deobi zajedničke bračne imovine, kojim su parnične stranke izvršile deobu nepokretnosti i pokretnih stvari koje su navedene u ugovoru, dok su u odnosu na ostale pokretne stvari ugovarači – deobničari, naveli da su saglasni da se sve pokretne stvari podele na taj način što će svaki od njih zadržati u isključivo pravo vlasništva sve pokretne stvari koje trenutno poseduju u svojim nekretninama koje je ovom deobom dobio u isključivo pravo vlasništva, odnosno na površinama nekretnina koje je ovom deobom dobio u pravo vlasništva. Podneskom od 10.05.2013. godine, tužilja je preinačila tužbu tako što je tražila da sud utvrdi da su parnične stranke tokom trajanja bračne zajednice stekle zajedničku imovinu i to: poljoprivredne useve (merkatilna soja, merkatilni kukuruz i seno), novčana sredstva u iznosu od 700.000,00 dinara dobijena od Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumartstvo po rešenju broj 403-303/2010-183-6 od 09.12.2010. godine, i stoku (svinje, prasad, ovce i kokoške) te da utvrdi suvlasnički udeo tužilje na tim stvarima u delu od ½ i tuženog obaveže da joj, na ime njegog udela u sticanju tih stvari, isplati iznos koji je naknadnim podneskom smanjen na iznos 5.616.479,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Pravnosnažnim delom presude prvostepenog suda P 57536/10 od 16.09.2013. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud utvrdi da zajedničku imovinu parničnih starnaka čine novčana sredstva od 700.000,00 dinara dobijena po gore navedenom rešenju Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo. Tuženi je tužbeni zahtev tužilje osporio ističući da su ugovorom od 09.04.2011. godine, o sporazumnoj deobi, parnične stranke podelile bračnu tekovinu, kako u pogledu nekretnina tako i pokretnih stvari. Tužilja nije dokazala da imovina koja je predmet njenog tužbenog zahteva, nije bila predmet ugovora o sporazumnoj deobi zajedničke bračne imovine od 09.04.2011. godine.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je kod ovakvog stanja, pravilno odbijen tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje da novčani iznos od 11.232.959,00 dinara, a koji predstavlja prihod ostvaren obradom poljoprivrednog zemljišta tokom 2010. godine, predstavlja zajedničku imovinu parničnih stranaka, te da se tuženi obaveže da joj isplati iznos od 5.616.479,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.12.2010. godine pa do isplate, primenom pravila o teretu dokazivanja propisanog u odredbi člana 228 – 231. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 178. Porodičnog zakona propisano je da se deoba zajedničke imovine može vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka.

Supružnici mogu zaključiti sporazum o deobi zajedničke imovine (sporazumna deoba), jer je tako propisano odredbom člana 179. Porodičnog zakona.

Shodno odredbi člana 180. stav 1. Porodičnog zakona, ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba).

U konkretnom slučaju, parnične stranke su, u toku ove parnice po tužbi tužilje za utvrđenje i podelu bračne imovine, zaključile ugovor kojim su sporazumno podelile zajedničku imovinu, dana 09.04.2011. godine, tako što je tim ugovorom obuhvaćena sva nepokretna i pokretna imovina parničnih stranaka. To znači da se taj ugovor odnosi i na prihode ostvarene obradom poljoprivrednog zemljišta tokom 2010. godine. Tužilja koja tvrdi da imovina koja je predmet njene preinačene tužbe, nije obuhvaćena sporazumom parničnih stranaka, bila je dužna da to dokaže, u smislu odredbe člana 228. Zakona o parničnom postupku, a ona tu činjenicu nije dokazala. Ovo posebno kada se ima u vidu da su se parnične stranke, ugovorom o deobi zajedničke imovine, saglasile da „ se sve pokretne stvari podele na način što će svaki od njih zadržati u isključivo vlasništvo sve pokretne stvari koje trenutno poseduje u svojim nekretninama koje je ovim ugovorom dobio u isključivo vlasništvo, odnosno na površinama nekretnina koje je ovom deobom dobio u pravo vlasništva“.

Neosnovani su navodi revizije tužilje da je drugostepena presuda zasnovana na „novim činjenicama koje nisu utvrđene prvostepenom presudom“. Suprotno tome, drugostepeni sud je prihvatio zaključak prvostepenog suda da je ugovorom o sporazumnoj deobi zajedničke bračne imovine od 09.04.2011. godine obuhvaćena celokupna, kako nepokretna tako i pokretna imovina parničnih stranaka, a da tužilja nije dokazala da imovina koju potražuje ovom tužbom nije obuhvaćena navedenim ugovorom. Dakle, obe presude nižestepenih sudova zasnovane su na primeni pravila o teretu dokazivanja a revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, shodno odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2 tog Zakona, što ovde nije slučaj.

Neosnovani su navodi revizije tužilje da je drugostepeni sud bio dužan da održi raspravu jer je „razlozima žalbe dovedena u pitanje prvostepena presuda“. Suprotno tome, odredbom člana 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku, propisano je da će drugostepeni sud da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka kada je u istoj parnici prvostepena presuda već bila ukinuta (što ovde jeste slučaj), a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili se u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, a to ovde nije slučaj.

Navodima revizije tužilje o tome da je sud bio dužan da primeni odredbu člana 103. i 109. Zakona o obligacionim odnosima i utvrdi da je ništavo raspolaganje tuženog poljoprivrednim zemljištem u državnoj svojini u korist VV i GG, bez saglasnosti tužilje, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude, imajući u vidu da takav tužbeni zahtev nije postavljen, a u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku, shodno odredbi člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo u smislu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić