Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kat.parcela ..., potes ..., po načinu korišćenja njiva II klase, površine 1 ha 32,79 ara, po vrsti zemljište u građevinskom području, koja je predmet tužbenog zahteva, je upisana u list nepokretnosti ... KO ... kao državna svojina prvotuženog, Republike Srbije, sa obimom udela 1/1, a kao nosilac prava korišćenja upisan je VV ..., pravni prethodnik drugotuženog, Zemljoradničke zadruge BB, .... Parcela je na spisku katastarskih parcela koje se daju u zakup na korišćenje kao poljoprivredno zemljište u državnoj svojini u gradu .... Prvostepeni sud je iz iskaza tužioca i saslušanih svedoka utvrdio da predmetnu parcelu otac tužioca - GG neometano koristi od kada ju je nasledio, i da je tužilac takođe koristi u određenom periodu, kao GG sin, koji sa ocem živi u istom domaćinstvu, da je niko osim njih nije koristio od pedesetih godina prošlog veka, da se radi o parceli iz zadruge ... koja je podeljena, te je pripala u svojinu GG precima. Parcela je od strane Kombinata, odnosno Zemljoradničke zadruge ..., kao udovičko izdržavanje data 1953./54. godine majci GG, i predmetnu parcelu su baba tužioca, otac tužioca, a potom i tužilac neprekidno koristili i niko ih nije ometao u njenom korišćenju.

Tvrdnja je tužioca izneta u tužbi da je predmetna parcela bila vlasništvo DD, koji je preminuo 1968. godine, da je po smrti dede tužioca staranje o njegovom maloletnoj deci preuzeo DD i za života je GG dao na korišćenje premetnu parcelu 60- tih godina prošlog veka, od kad je GG i tužilac koriste.

Na temelju utvrđenih činjenica prvostepeni sud je tužbeni zahtev ocenio kao osnovan i utvrdio tužiočevo pravo svojine stečeno na osnovu održaja, uz obrazloženje da je tužilac u neprekidnoj, savesnoj i mirnoj državini predmetne nepokretnosti – parcele u periodu dužem od 20 godina, da je nije stekao silom, prevarom, niti zloupotrebom poverenja, te da su tužilac i njegov otac stupili u državinu iste još 50-tih godina prošlog veka, tako što je tužiočev otac nastavio da koristi tu parcelu nakon smrti svojih roditelja od kada parcelu bez prekida obrađuju i koriste u poljoprivredne svrhe – sejanje kukuruza i pšenice.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio zahtev tužioca, jer je ocenio da je prvostepeni sud iz utvrđenih činjenica izveo pogrešan zaključak u pogledu savesnosti tužioca. Po nalaženju drugostepenog suda, prema okolnostima u konkretnom slučaju, tužilac je mogao da zna da je predmetna parcela njegovim prethodnicima, ocu ili babi tužioca, data samo na korišćenje, da je obrađuju, bez svojinskih ovlašćenja, te mu nije moglo ostati nepoznato da njegov otac od svojih predaka nije nasledio predmetnu parcelu na zakonom propisan način po proceduri ostavinskog postupka, s obzirom da ni tužiočeva baba nije bila vlasnik konkretne parcele, o čemu je tužilac morao imati saznanja. Kako državina tužioca nije savesna, nisu ni ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine na nepokretnosti putem vanrednog održaja zbog čega je drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev.

Ceneći revizijske navode tužioca, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilna odluka drugostepenog suda kojom je odbijen tužbeni zahtev, ali ne iz razloga koje je dao drugostepeni sud.

Na osnovu člana 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pravo svojine se može steći održajem. Održaj je originaran, odnosno izvorni način sticanja prava svojine, na osnovu državine određenog kvaliteta i proteka vremena. Za sticanje prava svojine vanrednim održajem potrebna je savesna državina i protek roka od 20 godina za nepokretne stvari. Vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. U vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci. Posledica toga je da deca ne mogu tražiti da se utvrdi da su vlasnici nepokretnosti po osnovu održaja i da im se u vreme potrebno za održaj uračuna i vreme za koje je njihov roditelj držao predmetnu nepokretnost, ako im je roditelj još živ i ako su oni nastavili da nepokretnost drže u ime roditelja.

U konkretnom slučaju, iz tokom postupka utvrđenih činjenica proizilazi da je je predmetna nepokretnost data majci tužiočevog oca GG, odnosno tužiočevoj babi kao udovičko izdržavanje, da je ona obrađivala zemljište, a potom je tužiočev otac stupio u državinu predmetne nepokretnosti i sa tužiocem neprekidno koristi istu.

Institut udovičkog izdržavanja propisan je odredbama članova 412.-414. Srpskog građanskog zakonika. Po Srpskom građanskom zakoniku, ženi se priznaje pravo na udovičko uživanje, a veličina tog prava zavisila je od naslednika koji se pozivaju na nasleđivanje zaostavštine muža. Radi se o institutu koji obezbeđuje udovici prava uživanja dobara muževljevih, čime je ona izjednačena sa njegovim najbližim naslednicima. Ovo pravo pripada udovici od dana smrti muževlje. Ako bi se udovica preudala, onda ona gubi pravo na udovičko uživanje (član 774. i 775. Srpskog građanskog zakonika). Revizijski sud smatra da se tužiočev otac može upodobiti zakonitom i savesnom sticaocu istog prava iza pokojne majke, a njeno pravo na predmetnom zemljištu se, s obzirom na potonji zakonski položaj bračnog druga kao naslednika, može izjednačiti sa pravom svojine.

Međutim, bez obzira na prirodu i kvalitet stvarnog prava na predmetnom zemljištu koje je otac tužioca stekao iza pokojne majke, u ovom sporu drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo i zato nije pravilno vrednovao ni činjenice istaknute u tužbi, ni utvrđene činjenice, bitne za odluku o tužbenom zahtevu. Shodno odredbi člana 30. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa u vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci. To je priračunavanje (akcesija) vremena potrebnog za održaj koja znači da promena u ličnosti držaoca ne izaziva prekid roka. Kako je tužiočev otac još uvek živ, nije tužiočev univerzalni pravni prethodnik, to se u vreme potrebno za sticanje prava svojine održajem tužiocu ne uračunava vreme u kome je njegov otac sam držao nepokretnost, već se samo računa vreme u kojem je tužilac držalac, radi odlučivanja o sticanju svojine održajem u korist tužioca.

Revident u reviziji ističe da drugostepeni sud zanemaruje činjenicu da se savesnost pretpostavlja, te da su prethodnici tužioca bili savesni držaoci predmetne nepokretnosti, kao i da je za sticanje svojine održajem bitan objektivni posed, odnosno državinsko stanje, koje u konkretnom slučaju traje još od 1953. godine. Međutim svi navodi revidenta postaju irelevantni u situaciji kada ovlašćenje za utvrđenje sticanja prava svojine održajem na osnovu državine oca, ne pripada tužiocu, niti je po osnovu državine oca tužilac aktivno legitimisan za predmetni zahtev.

Shodno navedenim razlozima, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić