Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženih dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona, ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 3. stav 3. ZPP, jer nedozvoljeno raspolaganje stranaka predstavlja isključivo procesni institut koji se vezuje za ponašanje stranaka u toku trajanja parnice i na odluku koja je zasnovana na njihovoj dispoziciji (odricanje od zahteva, priznanje zahteva i poravnanje), a ne i na odluku zasnovanu na dokazima izvedenim u postupku. Bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se ukazuje revizijskim navodima nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je tuženima pozajmio iznos od 24.000 evra u maju ili junu mesecu 2002. godine, sa rokom vraćanja do kraja godine u prisustvu svedoka GG i DD. Tom prilikom sačinjena je priznanica u jednom primerku koju je uzeo tužilac i koja mu je oduzeta u akciji „Sablja“. Kako je tužena nakon par meseci zapala u poslovne probleme i bilo je očigledno da neće biti u prilici da tužiocu vrati dug u ugovorenom roku, dana 15.08.2002. godine zaključen je i u sudu overen ugovor o kupoprodaji stana između tužioca kao kupca i tuženog VV kao prodavca, budući da se stan vodio na njegovo ime, a radi obezbeđenja potraživanja po osnovu zajma, pri čemu je tužiocu predat ključ stana u toku 2003. godine. Tužilac nije koristio navedeni stan jer je postojao dogovor da kada mu dug bude vraćen, vrati ključeve od stana. Tužilac je nakon toga u akciji „Sablja“ lišen slobode i u tom periodu dana 16.10.2003. godine, po tužbi ovde tuženog protiv tužioca u postupku P 4804/2003, doneta je presuda zbog izostanka kojom je utvrđena ništavost navedenog ugovora o kupoprodaji. Kako je tužilac bio u zatvoru do 2007. godine, po izlasku je otišao u stan i saznao da je prodat trećem licu. Navedeni stan je već bio predmet ugovora sa ciljem obezbeđenja potraživanja ĐĐ prema tuženima u iznosu od 10.000 CHF po osnovu zajma, pa kako je utvrđena ništavost kasnijeg ugovora sa tužiocem, stan je ostao u vlasništvu ĐĐ. Tuženi su tvrdili da nikada nisu podnosili prijave za iznudu protiv tužioca, već da su saslušani po pozivu policije, a nesporno je da je tužilac oslobođen optužbi za krivično delo iznude, a na izdržavanju kazne zatvora je bio zbog drugog krivičnog dela. Tuženi su tokom postupka podneli protivtužbu kojom su tražili da im tužilac na ime neosnovanog obogaćenja vrati iznos od 54.800 evra, ali su podneskom od 15.05.2013. godine ovu protivtužbu povukli. Tužena je u svom iskazu navela da je protivtužbu povukla jer nije bila u prilici da obezbedi svedoke koji bi potvrdili njene tvrdnje da je tužiocu vratila navedeni iznos, što kompromituje iskaze naknadno predloženih svedoka (EE i ŽŽ) koji su se izjašnjavali upravo o vraćanju duga tužiocu na osnovu ličnih saznanja.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio nakon što je otvorio raspravu na osnovu člana 383.stav 4. ZPP i izveo predložene dokaze koje je cenio u smislu člana 8. ZPP. Drugostepeni sud je zaključio da je tužilac dokazao postojanje predmetnog potraživanja po osnovu zajma i bitne elemente ugovora o zajmu, dok tuženi svoje tvrdnje da je zajam vraćen čak u većem iznosu od traženog, kao i da se radi o zelenaškom pravnom poslu u pogledu ugovorene kamate, nisu dokazali. Zato je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za vraćanje zajma sa kamatom od podnošenja tužbe, a odbio zahtev za kamatu od 01.10.2002. do 16.11.2009. godine.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je, suprotno navodima revizije, pravilnom ocenom dokaza izvedenih na raspravi u smislu člana 8. ZPP utvrdio činjenično stanje i pravilnom primenom materijalnog prava iz članova 557. do 566. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) odlučio o tužbenom zahtevu.

Prema članu 557. ZOO ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da posle izvesnog vremena vrati istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Zajmoprimac je dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta. Ako ugovarači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati (član 562.). Ugovor je zaključen kada su ugovorne strane postigle saglasnost o bitnim sastojcima ugovora (član 26. navedenog zakona), a kako ugovor o zajmu nije formalni ugovor, to se u nedostatku pisane forme njegovo postojanje može dokazivati i drugim dokaznim sredstvima.

Neosnovano se revizijom tuženih ukazuje da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Odredba člana 103. ZOO reguliše pitanje ništavosti ugovora koji su protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, dok revizijski navodi sa pozivom na ovu zakonsku odredbu ukazuju da je dati zajam vraćen, pa tužilac nema pravo da punovažno raspolaže pravom koje mu više ne pripada. Međutim, pitanje ispunjenja ugovorne obaveze, odnosno prestanka obaveze ispunjenjem (član 295. ZOO) zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u konkretnom slučaju.

Drugostepeni sud je ocenio sve izvedene dokaze i svoju ocenu tih dokaza obrazložio, pa je na osnovu rezultata celokupnog postupka po svom uverenju zaključio da tuženi nisu dokazali da je zajam vraćen i da se radilo o zelenaškom pravnom poslu u pogledu ugovorene kamate. Slobodna ocena dokaza znači vrednovanje dokaza na osnovu kojeg sud „po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine“, te na osnovu rezultata celokupnog postupka, odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane. Naime, na raspravi pred drugostepenim sudom izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka i svedoka i čitanjem svih pismena u spisima, pa je na osnovu člana 8. ZPP, drugostepeni sud imao mogućnosti da izvrši ocenu njihovih iskaza. U skladu sa navedenim drugostepeni sud je formirao svoj zaključak o neusaglašenosti iskaza kako tuženih međusobno, tako i sa iskazima svedoka (koji su se izjašnjavali o vraćanju zajma na osnovu ličnih saznanja), pa je na osnovu rezultata celokupnog postupka obrazložio izneto uverenje. Imajući u vidu navedeno, neosnovano se u reviziji tuženih ističe da drugostepeni sud nije pravilno cenio izvedene dokaze, posebno iskaze saslušanih svedoka i stranaka, pa suprotno navodima revizije drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu izloženog ocenio da revizija tuženih nije osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić