Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Republika Srbija, je vlasnik, a d.o.o. „BB“, korisnik predmetne nepokretnosti, kat. parc. ..., poljoprivrednog zemljišta od 59a 96m2, koja je upisana u l.n. br. ... k.o. .... Rešenjem Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta SO Zrenjanin od 03.12.1991. godine je utvrđeno pravo svojine na drugo odgovarajuće zemljište u korist ranijeg vlasnika VV iz ..., između ostalih i na parc. br. ... k.o. ..., njiva površine 57a 55m, te je obavezan tuženi d.o.o. „BB“ da preda u posed zemljište, a JP „DD“ ... je naloženo da po pravnosnažnosti rešenje sprovede. Rešenje je postalo pravnosnažno 30.12.1991. godine. VV je po navedenom rešenju, pravni prethodnik tuženog d.o.o. „BB“ predao parc. br. ... k.o. ..., parc. br. ... k.o. ... i parc. br. ... k.o. ..., dok mu u posed nikada nije predata parc. br. ... k.o. ..., već mu je umesto navedene parcele, po pravnosnažnom rešenju od 03.12.1991. godine, predata 1991. godine u posed parc. br. ..., koja je predmet ove parnice. VV preminuo je 09.11.1996. godine, a za njegovog naslednika je oglašen njegov sin GG, pravnosnažnim ostavinskim rešenjem od 23.09.2002. godine. GG je podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari 13.12.2016. godine, tokom postupka (28.12.2017. godine) je preminuo i za njegovog naslednika je oglašena tužilja, pravnosnažnim rešenjem javnog beležnika od 08.03.2018. godine. Počev od 1991. godine kada je VV predata u posed parc, br. ... do danas, VV, njegov sledbenik GG i njegov sledbenik, tužilja su u nesmetanom posedu navedene parcele, istu su neprekidno obrađivali, svake godine su imali usev, niko ih nije pozvao da prestanu sa obradom parcele ili da istu predaju drugome u posed. Sada pok. GG, otac tužilje, je prvi put saznao da se navedena parcela ... ne vodi kao njegova svojina kada je parcela oglašena na licitaciji radi davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, iako niti njegovom prethodniku, niti njemu, počev od 1991. godine do tada niko nije osporavao pravo na posed te parcele. Ni nakon oglašavanja na licitaciji radi davanja u zakup parc. br. ..., od GG nije tražena predaja te parcele, niti mu je posed oduzet.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, zaključujući da su tužilja i njeni pravni prethodnici stekli pravo svojine održajem shodno odredbi člana 28. stav 2. u vezi člana 30. i 72. ZOSPO.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava i odbio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da se tužilja i njeni pravni prethodnici ne mogu smatrati zakonitim držaocima predmetne parcele, jer nije postojao pravni osnov državine, odnosno da nisu imali zakonitu državinu jer predmetnu parcelu nisu dobili po rešenju komisije, a nisu bili ni savesni držaoci u zakonom predviđenom roku od 20 godina, počev od 04.07.1996. godine od kada se primenjuje ZOSPO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, na šta se osnovano ukazuje i u reviziji tužilje.

Odredbom člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, a članom 36. da se pravo svojine na stvar stiče nasleđivanjem u trenutku otvaranja nasleđa na imovini umrlog, ako zakonom nije drukčije određeno. Odredbom člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, propisano je da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina. Savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (stav 4). U vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar, kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci (član 30. stav 2. tog zakona). Prema članu 72. istog zakona, državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. Državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Savesnost državine se pretpostavlja.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, u kontekstu navedenog materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud nalazi, da je pravilno prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev. Naime, tužilji, odnosno njenim pravnim prethodnicima, je po osnovu rešenja Komisije za vođenje postupka i donošenje rešenja po zahtevu za vraćanje zemljišta SO Zrenjanin od 03.12.1991. godine utvrđeno pravo svojine na drugo odgovarajuće zemljište u korist ranijeg vlasnika VV iz ..., između ostalih i na parc. br. ... k.o. ..., te je po pravnosnažnosti rešenja on uveden u posed istih, između ostalog i predmetne parcele 2674, iako mu je rešenjem dodeljena parcela ..., a odgovornost i negativne posledice za to ne mogu snositi tužilja i njeni pravni prethodnici, koji su za tu činjenicu saznali neposredno pre podnošenja tužbe u ovoj parnici, već je odgovornost za pravilno sprovođenje donetog akta i uvođenje u posed dodeljenih nepokretnosti bila isključivo na tuženima. Zbog navedenog, i po zaključku ovog suda državina tužilje i njenih prethodnika je bila i zakonita, rešenje Komisije, i savesna, jer su držaoci nepokretnosti opravdano verovali da su njen vlasnik, jer su smatrali da postoji i imali zakoniti osnov za sticanje svojine na nepokretnosti, te nisu znali, niti su prema okolnostima slučaja mogli znati, da nepokretnost koju drže nije njihova, zbog čega su zakonitom i savesnom državinom predmetne parcele u roku od deset godina od 04.07.1996. godine kada je počela primena Zakona o osnovama svojinskih odnosa, na osnovu odredbe člana 28. stav 2. istog zakona ispunili uslov za sticanje prava svojine održajem.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 165. stav 2, u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju traženi troškovi od 12.000,00 dinara za sastav revizije i na ime sudske takse za reviziju i revizijsku odluku od 95.000,00 dinara, a što ukupno iznosi 107.000,00 dinara, sve prema opredeljenom zahtevu za naknadu troškova i važećoj Tarifi o nagradama i naknadi troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić